BLUES

Ako ste potpuno novi na blogu i već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da najpre posetite stranu POČETNA, a posle nje UVOD – obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.

Zašto krećem odavde? Zato što odnekle mora da se krene, zar ne? A najbolje je krenuti od početka. Samo šta je to početak u svetu muzike? Zavisi.

Istorijski ko zna koliko bi morali da se osvrnemo u prošlost da bi doprli do početaka čovekovog bavljenja muzikom. Jer, čovek je oduvek obožavao zvuk. I oduvek se igrao zvukom da pokaže neku svoju osećajnost ili genijalnost. Ili da putem muzike prenese neku poruku ili emotivno stanje.

Ali, ovde na blogu imamo jednu drugačiju situaciju – neistorijsku. Što znači da ovaj blog nema ambiciju da pruži žanrovski pregled muzike složen po istorijskom periodu nastanka uz enciklopedijska objašnjenja muzičkih stilova. Ne, toga neće biti ovde. Ili, uglavnom neće biti.

Jer, pomenuće se, tu i tamo, po neki podatak, ali više da te “zagreje” ili da ti bolje objasni emotivni kontext koji mene vezuje za neku konkretnu stvar.

A Blues su i neki moji početci organizovanog bavljenja muzikom (skupljanje ploča, praćenje grupa, koncerti…, itd). Blues i Rock su u tom periodu išli rame uz rame.

Ali, na ovom blogu neće biti ni retrospektive mog muzičkog ukusa složenog po periodima kako se on razvijao. Ne. Ove stvari ovde uglavnom nemaju mnogo veze sa tim početcima o kojima sam govorio. Jer, mnoge od stvari su došle do mene dosta kasnije ili čak relativno skoro.

Dakle, Blues je uzet kao početna tačka zato što mi se čini da bi bilo dobro krenuti odatle. To se poklapa istorijski za jednom fazom muzičkog stvaralaštva koja bi mogla da se smatra za izvor moderne muzike kojoj je osnova bila električna gitara. I koja je kasnije napravila svetsku muzičku i opšte društvenu revoluciju pod imenom “Rock’N’Roll”. Blues je bio skromni zvuk koji je ostavio gigantski trag s obzirom na to koliko je uticao na  generacije velikih umetnika koje će doći kasnije. I koje će se sliti u nabujalu reku inspiracije koju više niko i ništa nisu mogli da zaustave. Na izvorima tog zvuka i tog ritma su kasnije nastali najrazličitiji muzički pravci. I Punk, i Funk, R&B, Pop, House, Electro muzika. A onda i razne kreativne umetničke mešavine kao što su Alternative & Indie. Blues je za mene bio klica svog tog kasnijeg rascvetavanja. Prvo beše Blues. A onda se dogodi muzika.

Blues je muzika crnih berača pamuka, robova, koji su da bi sebi olakšali težak rad na polju i ponižavajući obespravljen položaj pevali muziku “za dušu”. To nije mogla da bude nikakva drugačija muzika nego tužna. Jer, takav je bio i njihov život. Neprekidan rad, fizičko i psihičko maltretiranje od strane njihovih vlasnika koji su posedovali sve što su robovi imali. Osim to malo duše što im je ostalo na raspolaganju. Malo ali dovoljno da posade korene zvuka i ritma koji će postati inspiracija mnogima, u godinama i decenijama koje dolaze.
I sama engleska reč “blue” znači tužno, depresivno raspoloženje. Ono stanje uma i duha koje ne želiš da prizivaš. Koje, naprotiv, želiš što pre da izbaciš iz sebe ako ti se kojim slučajem prikralo i pokušava da se nastani u tebi.
Ali, s druge strane, čovek kao biće oseća stalnu potrebu za nekim istinskim doživljajem u sebi. Pa čak ako je to i izazivanje tužnih raspoloženja. Jer, što je neko osećanje iskrenije i istinitije, to je naša ograda više spuštena – to smo tolerantniji i spremniji da se otvaramo. Čovek instiktivno zna da je otvaranjem pustio i deo života u sebe – deo stvarnosti koja je svuda oko njega i koja čeka da je čovek istraži, otkrije i razume.
Blues u sebi ima tu iskrenost, tu istinitost i tu neposrednu životnu realnost koja je čoveku potrebna.
Inače, koliko god da je Blues klasičan ili moderan, nekome može da izgleda kao jedan prilično strog muzički format. Toliko strog da to ponekad prelazi u dosadu i jednoličnost. Isti ili “vrlo isti” akordi koji se smenjuju tokom cele stvari. Akustična ili električna gitara, možda usna harmonika, i eventualno violina. I to ti je, uglavnom, to.

Da, to bi bilo to, ako bi na Blues gledao kroz prizmu brojki instrumenata ili izvođača. Ali, to bi, u tom slučaju, bio jedan uzak pogled – nekompletan i površan.

Jer, u Blues-u postoji neka čudna estetika kojom on tako suptilno barata. Na primer, ti njegovi glasovi koji mogu na veoma osećajan i dirljiv način da ispričaju priču. Pa, onda, gitara koja je u stanju da plače, vrišti, moli i sve drugo da radi ako je Blues majstor drži u rukama.

Blues je često i atmosfera koja te prosto tera da je ne doživljavaš kao neki poseban muzički pravac, nego kao jedan univerzalni zvučni esperanto. Jednostavno si se našao u zemlji u kojoj vlada čudesni jezik zvukova a ti ih savršeno razumeš bez da ti treba prevodilac.
Eto, tako su i Blues stvari dolazile do mene – kao iz neke zemlje čuda. Kao neka posebna inspiracija koju sam osetio u njima. Kao nešto životno, nešto duboko, nešto istinsko što mi je nekim čudom stalo na put iako ga nisam tražio.
Možda Blues nikada niste slušali niti vas privlači taj tip muzike. Ali, ovde ćete imati kolekciju stvari koje su izabrane ne zato da bi predstavile jedan muzički pravac i zaokružile jednu muzičku slikovnicu nego zato što te stvari imaju “nešto” u sebi. Svaka pojedinačna stvar ima to nešto – neku iskru koja svetli. Nešto što bi i ti mogla da osetiš ako se otvoriš. Ako dopustiš da te Blues “stavi pod svoje krilo”.
A ovo je i prilika. Prilika da “osvojiš” jedan oblik zvuka koji je iznikao na najdubljim ljudskim osećanjima. Na nečemu što je tako korenito da je ostavilo svoje “seme” u čitavoj crnoj muzici koja je kasnije nastala. Imaš priliku “da piješ vodu direktno sa izvora”. Da osetiš te korene koji drže iznad zemlje “drveće” sa najrazličitijim plodovima. Neke od tih plodova si već sigurno okusila. Ali, sada je pred tobom ono što je njihova baza iz koje su iznikli.

Otvaranje Blues grupe pripada Chris-u (Chris Ria). Ovu Blues stvar čak iako slušate Blues verovatno još niste čuli. Jer, zašto bi?
Toliko je kratka da joj se sa početka već lako “vidi kraj”. Skoro da nema nikakav text. Samo se čuje jedna jedina rečenica: “Sometimes I get so lonely” (Ponekad postanem tako usamljen). Od instrumenata koji “kao da nisu ručali” jedva da čujete po neki ton. Nema neke posebne dinamike koja bi se nametala svojim ritmom.
Dakle, sve u svemu, stvar izgleda kao pravo “ružno pače među labudovima”. Kao da je pravljena po receptu za neprivlačenje pažnje i izbegavanje popularnosti.
Ali, ova stvar je privukla moju pažnju, itekako. Ne samo da je privukla pažnju nego mi je postala jedna od omiljenih. Osim toga, ova stvar otvara “bluzomaniju” i zato što je nekako najbazičnija od svih koje imam. Nekako se sama prirodno nudi da bude početak – tačka odakle se polazi.
Jer, ova stvar mi izgleda najbliže Blues korenima. Onim početcima kada je Blues kao muzika nastajao. A nastajao je iz nužde, iz neke teške patnje koja je pritisla čoveka.
Da li možete da prepoznate da čovek pati iako vam ne kaže ni jednu jedinu reč? Da li možete to da vidite po njegovom izgledu, položaju tela, pogledu? Složićete se verovatno da je moguće, jer ste sigurno već sretali ljude u prolazu za koje ste odmah mogli da osetite da pate iako nisu ni jednu reč pustili iz sebe.
Kod ove stvari ćete odmah osetiti da čovek pati. On će vam čak to i reći u jednoj rečenici. Ponoviće je više puta, ali uvek na nešto drugačiji način. Ako pažljivo slušate uspećete da prepoznate usamljenost u svakoj njegovoj reči i u zvucima koji se usputno čuju. Videćete koliko se može mnogo toga reći a da se istovremeno reči vrlo oskudno koriste. Slušaćete jednu istu rečenicu koja će biti u stanju da u vama izaziva najrazličitije nijanse jednog istog osećanja – usamljenosti.
Dakle, ako se otvorite i proširite ova bezrečitost će vam se dopasti. Osvojiće vas svojom tišinom i svojom skromnošću. Sve ćete razumeti što je zvuk hteo da vam kaže i bićete zadovoljni tom jasnošću izražavanja. Neće biti zbrke u vašoj glavi, neće biti nesporazuma. Jednostavnost će vam prijati kao hladna voda na izvoru. Slobodno zahvatite “vode” jer voda je potpuno čista. Videćete da će vas osvežiti. Možda će vam biti malo hladna na početku, ali shvatićete da je baš po pravoj meri što je češće budete pili.
(Chris Rea – So Lonely)

Sada je vreme da osetite jedan osnovni Blues ritam – jedan od najednostavnijih. Blues uglavnom i ima jednostavne ritmove, jer se tako zvuk najlakše rasprostire – tako što te hvata “na jeftino”. Ne moraš mnogo da se “umaraš” da bi shvatio Blues muzičku “slagalicu”. Sve ti je dato “na tacni”. Na taj način, običan svet može lako da razume o čemu se radi i lakše mu je da učestvuje. Blues zato nije za elitu – za odabranu manjinu – nego za najširu publiku.
Tako je i kod ove stvari. Toliko je jednostavna da će ti se sigurno učiniti da si je već negde čula. Verovatno i jesi, jer kao što smo rekli, Blues je osnova mnogih muzičkih ritmova.
Glas je, takođe, jednostavan. Ne pokušava da se napravi “veći” nego što jeste. Ipak, ako pažljivo poslušate taj glas postaće vam jasno da u njemu ima dosta emotivnosti. Samo, ona je prikrivena standardnim ritmom koji se ponavlja i pomalo te omamljuje – smanjuje ti pažnju za detalje.
To je i dobro a i loše. S jedne strane, ako postaneš “gluva i slepa” za detalje, ritam će te nositi na svojim krilima i lakše ćeš se stopiti s njim. Upašćeš spontano u jedno ugodno bezbrižno “snevanje” koje će učiniti da čak i zaboraviš na tužan i sumoran text koji stoji iza zvuka.
S druge strane, ako budeš budna i otvorena za ukupno dešavanje postaćeš svesna kako su i glas i gitara interesantni na svoj način. Čak ćeš primetiti i sličicu na videu koja je, zaista, posebna. Pređi na ceo ekran i videćeš koliko to lice samo ume da govori. Neverovatno je koliko su te bore i taj setni izraz lica “pričljivi”. Pažljivo posmatraj to lice i osetićeš neki čudan dodir sa Prirodom – sa životom koji teče. Sa vremenom koje ostavlja tragove na našem telu.
Ovaj Blues ti govori da moraš da se pokreneš. Moraš da se krećeš kroz život. Jer, kada Gospod bude spreman, moraćeš i onda da kreneš. Ali, tada na svoj večni put. Možda si visok, a možda nizak. Možda si siromašan a možda bogat. Ali, bez obzira što sve to možeš biti, onda kada dođe tvoje vreme, Gospod će biti spreman, a ti ćeš morati da pođeš na Put. Taj Zakon važi za sve. Vidiš ženu koja prelazi ulicu, vidiš i živahnog policajca na dužnosti. Svi moraju da se kreću. Ali, i oni kao i svi drugi će jednom morati da se pokrenu na drugu stranu – onda kada Gospod bude spreman.
Ovo je večita priča o životu i smrti. O tome da kada živiš živi, budi aktivan i “budan”. Kreći se i ne stoj u mestu. Jednog dana ćeš, kada sudbina “zakuca na tvoja vrata”, takođe, morati da se pokreneš. Shvati i to kao deo života. Ako si živeo dobar život onda će ti biti lakše da shvatiš i “život posle života”.
You got to move
You got to move
You got to move, child
You got to move
But when the Lord gets ready
You got to move
You may be high
You may be low
You may be rich, child
You may be po'
But when the Lord gets ready
You've got to move
You see that woman
That walk the street
You see the policeman
Out on his beat
But when the Lord gets ready
You got to move
You got to move
You got to move
You've got to move, child
You've got to
But when the Lord gets ready
You got to move
(Mississippi Fred McDowell – You Gotta Move)

Sigurno ste do sada već osetili tu tugu koju Blues muzika nosi u sebi – te suze, gorčinu i beznađe koje iz te muzike izvire. Da bi što bolje izrazio to što mu je “u stomaku” Blues je nekada suptilan i mek, ali veoma često je i sirov, težak, grub, “neotesan”.
Upravo je takav i bluzer koji izvodi ovu stvar koju ćete upravo čuti. Čudan lik – baš kao i muzika koju pravi. Jer, ovaj njegov Blues izlazi iz ustaljenih ritmičkih okvira – iz ucrtanih šablona kojih se bluzeri najčešće pridržavaju “k’o pijan plota”. R. L. Burnside je sve samo ne uobičajen i predvidiv.
Siromašan kao i većina koja je živela tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka u delti Misssissipija bio je nadničar na poljima dok nije krenuo “trbuhom za kruhom” u Chicago. Tamo se oprobao kao pevač, gitarista i textopisac svojih Blues kompozicija.
Ali, to nije bio čovek koji je imao na umu samo karijeru. Ne. On je bio od onih koji su do poslednjeg centa sve zarađeno trošili na žene, viski i kafanski život. U njegovom imenu stoji reč “burn” koja ima veze sa vatrom i plamenom. Takav je i on bio – plamen koji gori iznutra: Burn-(in)-side.
Kada su mu otac, brat i ujak bili ubijeni Burnside se vraća u Mississipi i u osveti ubija čoveka. Proveo je u zatvoru samo šest meseci jer je bio potreban muzičkoj kompaniji za koju je radio. Poznata je njegova rečenica kada su ga pitali o ubistvu. Odgovorio je: “Ne, ja nisam mislio nikoga da ubijem. Samo sam pucao tom kučkinom sinu u glavu, a što se tiče umiranja to je bila stvar između njega i Gospoda”. Originalno, zar ne, ali na svoj uvrnut i okrutan način.
U njegovim pesmama stalno provejava surovost života i borba za opstanak u kojoj “veća riba jede manju” dok se zajedno valjaju u mulju u kome nema dovoljno kiseonika za obe. Scene iz njegovih pesama opisuju sirotinju, nemaštinu, i “crno – beli svet” u kome je patnja jedino “na šta sigurno možeš da se osloniš”:
“Walked through water, walked through mud
Came to a place called the bucket of blood
Asked the bartender for a little something to eat
Gave him a dirty glass of water and a tough ass piece of meat”(strofa iz jedne od retkih njegovih stvari za koju je sačuvan text – “Stack O Lee”)
Ko je u to vreme mislio o textovima? Samo su ih bluzeri znali, a oni najčešće nisu ni umeli da pišu, niti im je bilo važno da li su upotrebili ovu reč ili onu. Burnside je pravi predstavnik tih “neotesanih” bluzera koji nisu marili za te “glupe” sitnice. Njemu samom je važnije bilo da pored sebe ima dovoljno “Bloody Muthafucka” (kako je sam zvao svoje omiljeno piće od viskija i soka od paradajza), nego da misli o nekim tamo rečima. Reči su dolazile i odlazile kako su same htele. Onako kako se menjalo njegovo raspoloženje.
Zato reči ove stvari nećete nigde ni naći na Internetu. I sama ova stvar je vrlo retka. U počeku sam imao jednu njenu verziju koja je na dva mesta bila jako oštećena. Ipak sam je takvu kakva je stavio na YouTube, ali nisam hteo sa njom da idem na blog. Sada kada sam konačno došao do njene neoštećene verzije i kada sam je “picnuo” tako što sam joj malo pojačao originalni zvuk – došlo je vreme i za njenu blog premijeru.
Osetite svu tu istoriju koja je upravo pomenuta u zvucima koji izviru iz ove stvari. Osetite Burnside-ov glas koji na tako specifičan način izbacuje te tugaljive zvuke iz sebe. Čas ih skraćuje, čas produžuje, čas guta pojedina slova, čas koristi neki poseban grleni zvuk da pojača osećajnost. Ako ste dobro savladali Blues vibracije kroz sve ostale Blues stvari na blogu, i ako ste već počeli dublje da osećate o čemu se tu, zapravo, radi, onda ćete svakako primetiti koliko je ovo jedna fantastična Blues stvar. Koliko je samo originalna na neki svoj poseban način. Na način koji tom svojom originalnošću ne “bode oči”, nego, naprotiv, traži da tu originalnost primetiš kao skrivenu i pritajenu.
Tako prikriven i pritajen je bio i Burnside. Mnogi smatraju da je njegovo mesto u samom Blues vrhu – među velikanima. Ali, Burnside je ostao jako po strani. Toliko daleko da je retko ko uopšte čuo za njega. Možda je baš zato tako dugo trajao. Smatra se da je poslednji pravi izvorni bluzer koji je “otišao Bogu na ispovest”. Umro je 2005 godine.
Njegove pesme i po zvuku i po ritmu i po načinu pevanja šire oko sebe neku “nelagodu”. Neko neprijatno osećanje koje uznemirava. Ali, Priroda ne zna za dobro i loše. Ona u svom okrilju ima i jedno i drugo. Zato, obratite pažnju na ovu “đavolsku” stvar od jednog Blues “bogohulnika”. Možda ćete osetiti da ona pored svog “bezbožništva” ima toliko mnogo života u sebi.
(R.L. Burnside – Come On In (Live)

Ponovo je na redu Chris. Jer, njegov Blues je baš neobičan. Nećete ovde naići na ustaljeni Blues ritam koji bluzeri “i mali i veliki” ponavljaju do besvesti. Ne. Ovde ćete osetiti da je nešto posebno na sceni. Osetićete iskrenost, originalnost, neki fantastični spoj koji je tako dobar da odmah u trenutku ostavlja jak utisak.
Reči su u Blues-u jako važne jer Blues želi da vam ispriča priču zašto je tužan? Želi da vam otvori srce i da vam se izjada. Zato u Blues-u morate dobro da obratite pažnju na text. Text će vam reći kakva je tuga snašla čoveka – kakav mu teret leži na duši.
Blues inače pripada vremenu kada su se pesme uglavnom pravile tako da text bude skladno uklopljen – da se rimuje. Rimovanje služi da biste lakše mogli sa rečima pesme da se identifikujete. Da biste ih lakše zapamtili i lakše pevali. Da biste ih što bolje razumeli i da bi te reči dospele u što dublje slojeve vašeg bića. Tamo gde se svaki dodir mnogo snažnije nego inače doživljava.
Ova stvar ne samo da se jako dobro rimuje nego u sebi ima takvu pesničku dozu originalnosti koja će vas “ostaviti bez texta”. Jer, text je, u stvari, razgovor sa samim đavolom. Dijalog u kome on jasno stavlja đavolu do znanja da će se boriti i da mu neće lako “prodati svoju dušu”.
Sunce ulazi u njegovu sobu, ali sunčev zrak je “izlomljen”. Svetlo mu neće biti od pomoći jer on oseća da je princ tame kročio u prostoriju. Oseća da je đavo došao po svoje. Oseća njegov zlokoban pogled i njegov miris boje leda. On zna bez i trunke sumnje da će borba biti bespoštedna – da neće biti milosti. Ali, on je odlučio da se suprostavi. Odlučio je ovaj put da ne dozvoli da “potone” (Ain’t Going Down).
Iako je đavolsko lice video hiljadu puta do sada i iako zna koliko je đavo moćan i kakva zlodela je sve u stanju da priredi, on je ovaj put odlučio da se bori. Neće da savija glavu i spušta pogled. Neće ovaj put da padne na kolena.
On zna da mu se đavo smeje u lice jer misli da pred sobom ima nekog ko drhti sav prestrašen, mokar od hladnog znoja koji mu curi niz telo, nekog kome nedostaje vazduha jer mu se grlo zgrčilo od straha (choking umesto joking u textu), ali on odlučno poručuje “repatom” da će ovoga dana biti drugačije, jer je danas odlučio da ne poklekne. Odlučio je da pokaže svoju volju, da ostane uspravan.
Reči simbolično govore o večitoj borbi čoveka sa samim sobom – sa svojim strahovima, kompleksima, depresijom, bezvoljnošću. Nema čoveka koji to u nekoj prilici nije osetio na svojoj koži. Jer, čim ujutru otvoriš oči počinje unutrašnja borba koju si prisiljen da vodiš. Nekada možeš “i s jednom rukom svog đavolka da pobediš”, ali nekada ti je teško čak i da ustaneš iz kreveta jer ti se ne ulazi u dan za koji veruješ da ti neće doneti ništa dobro.
Nekada ne možeš da se pokreneš jer jednostavno osećaš da šta god uradio nema smisla. Sve je bezveze i ništa ne donosi radost življenja. Ostaje ti jedino da patiš i egzistiraš u tom poluživotu. U tom depresivnom nečinjenju i pasivnosti. Tada se osećaš kao da te je sam đavo oborio na zemlju i pritisnuo te svojom težinom. Opkoračio te i zarobio ti i ruke i noge tako da ne možeš da makneš.
Ali, iako je Blues tugovanje i patnja, ova stvar ti, naprotiv, govori da možeš da se suprostaviš svojim slabostima i osvojiš svoje mesto pod suncem i svoje parče radosti u srcu. Za to ti je nekada potrebno da podigneš glavu i pogledaš vraga u lice.
Osim fenomenalnog texta i opšte poruke koja se šalje nemojte slučajno da propustite i zvuke koji se u ovoj stvari tako “daleko čuju” i tako dobro idu uz reči. Ako vam ritam i zvuk promaknu ostaćete uskraćeni za jedno, zaista, jedinstveno muzičko događanje.
Dve akustične gitare od kojih jedna virtuozno vodi a druga je nadahnuto dopunjuje. Sve to tako dobro pravi atmosferu izvornog Blues-a koji vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Tu je i usna harmonika koja sve povezuje i dodatno boji svojim šarenilom. A o glasu Chrisa da i ne govorim – već ste ga nešto malo čuli, ali sada ćete osetiti kako samo dobro bluzira taj glas. Kako je pun različitih nivoa osećajnosti. Kako je u stanju da veoma lako “dodaje i oduzima”.
Video nema radnju nego samo idu reči u krupnom planu. I to je lepo “leglo” za ovu stvar u kojoj su “crno i belo” boje koje dominiraju.
Ako nekada primetiš da ti ispod vrata sobe polako ulazi “rep” za koji već znaš čiji je, a ti se seti ove stvari i glasno uzvikni: “I Ain’t Going Down Today”. Uzvikni tako glasno i odlučno da te jasno čuje onaj koji je pred vratima. Kada shvati da nisi njegova “mušterija” podvući će rep pod noge i otići da pravi svoje đavoluke na nekom drugom mestu.
(Chris Rea – Ain’t Going Down This Way)

Nastavljamo dalje snažno, originalno, emotivno. Opet je to Blues, ali Blues koji se tako retko sreće. Ponovo dodirujemo same korene Blues ritma – tamo gde ima mesta samo za glas i akustičnu gitaru.
Ovaj put će vam svoj Blues predstaviti Ben Harper. Već ste imali prilike da ga čujete u Love i Funk muzičkim grupama. I već znate da je moj miljenik i da ćete kada se izređaju sve muzičke grupe i dođu autori na red imati prilike da ga još bolje upoznate.
Ali, kod ove stvari mu, uopšte, nisam “gledao kroz prste”. Nisam ni morao. Mogao je tu da bude bilo ko, sa bilo kojim imenom, a ja bih i dalje bio oduševljen ovom stvari. Jer, jednostavno je fantastična.
Kako se samo kroz ovu stvar osećaju Blues koreni. Prosto možete da vidite i osetite to vreme kada su berači pamuka ili šećerne trske umorni od teškog rada nalazili utehu za svoju muku u muzici. Seli bi svi u grupi oko vatre i onda su pevači i svirači počinjali svoje bluziranje, a ostali okolo su dodavali emocije pljeskanjem i ushićenim uzvicima. Takvo iskustvo u kome su kao opčinjeni u transu dodirivali svoje najveće dubine im je bilo jako duhovno osveženje koje im je pomagalo da se odmorni i odlučni upuste u još jedan mukotrpan dan koji će doći. Ali, sa znanjem da će se i taj dan završiti i da će opet Blues biti tu da im stavi još jedan melem na ranu.
Sve to ćete sasvim jasno čuti u ovoj stvari. I Blues “vrača” koji proizvodi muzičku čaroliju, i njegov magijski štap u vidu gitare, i druge “sledbenike” koji pljeskaju i ubacuju ushićeno u “čarobni napitak” svoje emocije. Ostaje vam samo da zamislite vatru koja obasjava ta lica u ekstazi i da zamislite njihove pokrete dok se njišu omađijani u ritmu zvuka.
Ako sve to uspete da osetite onda će vas ova stvar dodirnuti bez obzira da li ste ikada u svom životu čuli i jednu Blues stvar. Dodirnuće vas životna stvarnost koja leži u osnovi ove stvari jer ćete je sasvim jasno prepoznati. Osetićete kako pulsira životom, kako vam prikazuje svoje “božanske darove”.
Nema puno instrumenata koji treba da vam objašnjavaju “kako stvari stoje”. Koji treba da vas “ubeđuju”, da “mole” za vašu pažnju i naklonost. Da vas pridobijaju “na jeftino”. Ne, sve to ovde nije potrebno, jer će samo jedna gitara biti dovoljna da sasvim jasno razumete o čemu se radi. Shvatićete da se istinski život dešava a da vam ga ova muzika tako dobro, kao na otvorenom dlanu, prikazuje. Čućete zvuk gitare koja tako vešto pušta zvuke iz sebe da ste u dilemi da li je to samo jedna gitara ili ih ima više. Osetite to virtuozno sviranje koje se ne razbacuje svojom veštinom nego pleni svojom jednostavnošću.
Da ne zaboravimo i reči – Blues priču koju ti ova stvar prenosi. Ben je veoma vešt sa rečima. Zapazite kako se reči dobro rimuju i kako su originalno sročene.
Ona je njegov zatvor koji ne može da izbegne i odluka koju ne može da donese. Ona ga zna kakav je i kada se smeje i kada plače i gunđa. Mnogo ga boli, ali ljudi kažu da tako mora da bude i da će vreme na kraju “ubiti” njegov bol. On ipak veruje u obrnuto – da će bol ubiti njegovo vreme i njega samog. Mnogo mu je teško i moli boga da ga ili spasi ili digne ruke od njega.
Ona je uzrok svih njegovih patnji jer šta god on uradio ona ga dočeka “na nož”. Ne može bez nje, ali ne može da bude ni njena igračka za iživljavanje (pawn). Jer, s njom kada je dobro je baš, zaista, dobro, ali kada je loše onda je tako loše da ne može biti gore.
Treći sastojak ovog Blues čarobnog napitka je glas. Zapazite kako je samo dobar ovaj glas. Kako tako vešto uspeva da “uhvati život u pokretu” da je to prosto neverovatno. Osetite kako vibrira, kako se totalno uneo u dešavanje. Kako se potpuno “onesvestio”. Kako se “rastopio” apsolutno poistovećen sa onim o čemu peva, tako da se sam pevač potpuno izgubio. Nestao je pevač a postoji samo glas koji egzistira sam za sebe. Zavladao je totalni trans koji vrač prvo mora u sebi da proizvede ako želi da čarolija u svoj magijski krug uvuče i sve ostale.
Rastopi se i ti u ovom ritmu i zvuku i onda ćeš svakako postati deo magijskog kruga u kome vladaju neka drugačija pravila i neki drugi zakoni.
Ima odličan video za ovu stvar, ali uživo svirka uvek nešto oduzme na zvuku. Zato ide video sa originalnom muzikom, a evo linka ako hoćete da čujete Benovo živo izvođenje. Preporučujem vam ga jer je lik stvarno poseban.
You're a prison I can't escape
You're a decision that I never make
Heard me laughing, you heard me weep and moan
When it's good, it's so, so good
When it's gone, it's gone
They say that time will kill the pain
I say that pain is gonna kill my time
Lord won't you save me or leave me alone
’Cause when it's good, it's so, so good
When it's gone, it's gone, oh gone
I hang your picture right above my mind
Don't do anything you can't deny
I could never be your pawn
Oh, ‘cause when it's good, it's so, so good
When it's gone, it's gone
Some drink to remember
Some to forget
Some for satisfaction
Some to regret
I hope a brighter day to you I've shown
Oh, ‘cause when it's good, it's so, so good
And when it's gone, it's gone
When it's gone, it's gone
When it's gone, it's gone
When it's gone, oh, it's gone
(Ben Harper – When It’s Good)

Ben Harper ponovo u još jednoj neuobičajenoj stvari. Videćete kasnije kada se pojave standardni Blues ritmovi koliko ovaj zvuk odstupa od svih pravila. Ipak, nigde drugde nećete moći da “strpate” ovu stvar nego baš u Blues. Što duže ovu stvar slušate postaće vam jasno ne samo koliko je dobra nego ćete i sasvim jasno osetiti “da se zove Blues imenom”. Osetićete neku posebnu tugu koju samo Blues može da pokaže. To čak ovde nije ni tuga nego neka neobična ravnodušnost.
Ravnodušnost je uglavnom jedno negativno stanje duha bez pokreta. Gde ste usporeni, bezvoljni i uspavani. Ova “ravnodušnost” nije takvo negativno stanje nego, naprotiv, prihvatanje životnih neumitnosti sa kojima moramo da se pomirimo. Ova stvar ne asocira direktno na smrt, ali se u tragovima oseća da je i ona prisutna.
Ali, to nije ona smrt od koje se treba plašiti i sakrivati, nego smrt kao neizbežan sastavni deo svakog života. Smrt koja u božjem Planu ima svoje isto tako važno mesto kao što ga ima i život. Kada Ben kaže da hoće “da bude spreman da stavi na sebe dugu belu “mantiju”, verovatno misli ili na to da se sjedini s Bogom i živi po božjim pravilima ili da se pripremi za odlazak na “večni počinak” (belo nekada može da bude i simbol smrti).
Primetite kako Ben vešto koristi reči kada priča o Bogu i božjem Planu koji je napravljen kako za ljude tako i za sve drugo što postoji. Koliko samo ima duboke životne istine u njegovim rečima. Koliko ima pesničkog nadahnuća božanskim životnim smislom. Koliko ima skromnosti u glasu i ritmu koji ti “šapće” božanske reči. Nema snage i sile, nema nametanja i “vučenja za rukav”. Ne, ova stvar te osvaja svojom tišinom i svojom dubinom. Svojim suptilnim vibracijama koje moraš pažljivo da slušaš da bi ih čula i razumela.
Bog je u Blues-u veoma prisutan jer je crni čovek čitav svoj život doživljavao kao pripremu za odlazak Gospodu. Pogled ka Bogu je upućivan onda kada je život bio toliko teško mučenje da izlaza nije bilo ni sa jedne druge strane. Spas je mogao da donese samo Svevišnji i zato su se molbe upućivale Njemu – da spasi, da “pomiluje”, da osnaži. Nekada se smrt činila kao veliko olakšanje, kao izbavljenje koje treba proslaviti. Tada su se Bogu upućivale molbe da uzme k sebi tu jadnu napaćenu dušu i spasi je mizerije u kojoj se nalazi.
Ali, ovo obraćanje Bogu nije ni jedno od tih. Ovo je obraćanje sledbenika koji pokušava da razume Njegove Puteve. Koji shvata da je našao sebe onoliko koliko je u stanju da zna kome treba da se okrene i koga treba da traži. Koji zna da treba da spozna i dar blagoslova kao i teret greha. Ako se okrene Njemu, onda će biti u stanju sve to da oseti i razume.
Jer, sve je stvoreno po Njegovom Planu i on zna da je put ka Njemu, u stvari, čovekov put kući – njegovoj večnoj Kući. Poručuje ti da ne žudiš za srebrom i zlatom nego da svoje “prazne ruke” staviš u Njegove. Da pevaš Njegovu pesmu i slaviš Njegovo Kraljevstvo...
How I am strong is to know what makes me weak
How I am found is to know just whom I seek
The gift of a blessing, the burden of a sin
Oh, turn, turn to Him
I want to be ready, I want to be ready
I want to be ready, ready to put on my long white robe
Nailed across, from hand to hand
For the sin, of every woman and any man
And, all upon His earth is all within His Plan
And I know this shall be my journey home
I want to be ready, I want to be ready
I want to be ready, ready to put on my long white robe
Ready, I want to be ready
I want to be ready, ready to put on my long white robe
Covet no silver, covet no gold
Reach your empty, hands for Him to hold
Up in His Kingdom glory shall be proclaimed
Oh, sing the song and praise His Name
I want to be ready, I want to be ready
I want to be ready, ready to put on my long white robe
Ready, I want to be ready
I want to be ready, ready to put on my long white robe (2x)
(Ben Harper – I Want To Be Ready)

Došlo je vreme da čujete i jedan osvnovni Blues ritam. Sve ovo što ste do sada čuli su Blues varijacije (koje se, inače, meni najviše sviđaju), a sada počinjemo da uvodimo Blues standarde. Ali, ako bih se ponašao potpuno po Blues standardima ne bih uopšte znao koju stvar da izaberem jer sve liče kao “jaje jajetu”. To važi i za “Blues legende” koje više sviraju klasičan Blues kao i za noviju generaciju električnog i modernijeg Blues-a. Svi su uglavnom dosadno isti jer prate jedan isti standard koji ima nekoliko opet “dosadnih” standardnih varijacija. Morate pažljivo da slušate i mnogo da tragate da biste naleteli na nešto što je makar za nijansu drugačije.
Kada ste tako jako ograničeni ritmom koji je uglavnom svuda isti, ostaje vam najčešće da to “nešto posebno” potražite u glasu i emotivnom pevanju bluzera. To je, upravo, slučaj sa ovom stvari koju peva Cat Power je (umetničko ime pevačice i textopisca Chan Marshall). Ona je, inače, jedna od mojih omiljenih pevačica čije ćete šire predstavljanje čuti u autorskom prilogu.
Toliko volim Cat Power da moram da priznam da sam pristrasan kada se radi o njenom glasu. Ne o njenoj muzici nego o glasu. Tako ima dobar glas da je to neverovatno. Glas koji se šeta kroz različite nivoe osećajnosti “k’o od šale”. Toliko joj je glas bogat da može da otpeva bilo šta a da to dobije tako posebnu “patinu” koja je u stanju neku običnu stvar da učini fenomenalnom. Ne radi se uopšte o glasu koji može da ide “i gore i dole”, nego o glasu koji ima tako specifičnu boju koja je u stanju da te “za tili čas” baci u bilo koje osećanje koje tom glasu padne na pamet. Zbog takvog glasa se i standardni Blues ritam malo “zbunio” tako da ne liči baš toliko na samog sebe.
Dakle, glas je ovde bio taj koji je presudio, a ne bilo šta drugo: niti text niti ritam. Ipak, zvuk i ritam instrumenata se odlično uklapaju sa glasom. Deluju kao jedna skladna celina. Osetićete taj malo hrapav “mlad” glas kako se ne “hvali” svojom snagom nego svojom osećajnošću. Iako ste svesni da glas u sebi ima “pritajenu silu”, ovde je “pušta na kašičicu”. Ista stvar je i sa zvukom. Jedva da postoji, ali baš ta jednostavnost ga povremeno gura u prvi plan.
Sve je tako tiho i skromno jer se Bogu upravo tako i obraćaš – skromno, s poniznošću. Pogotovo kada Boga nešto moliš. Ova stvar je molba upućena Bogu da pomogne u nevolji. Traži se pomoć za sve grešnike ovog sveta, za one koji žive u nemaštini, za decu bez roditelja i za čitavu ljudsku vrstu. Jer svi smo mi isti – “od istog smo materijala napravljeni”. Svi dočekujemo jedno isto sunce koje se rađa i svi, takođe, umiremo kada dođe naše vreme. Ova stvar podiže svest o ljudskom zajedništvu i poziva nas da obratimo više pažnje jedni na druge a pogotovo na one koji ne žive životom dostojnim čoveka.
Lord help sinner man in this land
Uuh Lord help the sinner man in this land
When we all die together and we face the rising sun
Oh my Lord, Oh my Lord
Lord help poor and needy in this land
Uuh Lord help poor and needy in this land
When we all die together and we face the rising sun
Uuh Lord help, my Lord
Lord help human race
Lord help human race
Cuz we all die together and we face the morning sun
Uuh Lord help
Lord help the motherless children in this land
Uuh Lord help the motherless children in this land
Cuz when we all die together and we face the rising sun
Uuh Lord help, uuh Lord, help, help...
(Cat Power – Lord Help The Poor & Needy)

Sada je vreme da upoznate jednog od kraljeva Bluesa – Muddy Waters-a. Smatraju ga ocem modernog Blues-a u Chicago-u. Muzičar koji je izrvršio veliki uticaj ne samo na bluzere koji su u široj javnosti možda poznatiji od njega (B.B. King – na primer), nego je, mnogi kažu, ostavio snažan pečat na same muzičke pravce. Osim Blues-a tu je i R & B, Rock, Hard-Rock, Jazz, Folk. Malo je poznato da je grupa Rolling Stones dobila ime po njegovoj stvari koju je napravio 1950 god. “Rollin’ Stone”. Obožavan je od mnogih muzičara koji su obrađivali njegove stvari i ugledali se na njega što se tiče sviranja gitare (Jimi Hendrix, Bob Dylan, Eric Clepton, Led Zeppellin...). Posmrtno su dva kvarta u Chicagu dobila ime njemu u čast.
Mnogi bluzeri a pogotovo oni koji su ostavili neki dublji trag su poznatiji po nadimcima nego njihovim pravim imenima. Muddy Waters (prljave vode) je nastalo tako što je Muddy počo da svira još kao vrlo mlad i često tamo gde je svirao je stajao u blatu (što mu inače uopšte nije smetalo – naprotiv).
Njegov Blues pripada Blues pravcu koji se zove Delta. To je jedan od najstarijih Blues pravaca koji je nastao u toku reke Mississippi. Tamo gde je bilo plodno zemljište za obrađivanje, ali i tamo gde je vladalo veliko siromaštvo. Ono što je karakteristično za Muddy-jevu muziku je da je on u Delta Blues uveo električnu gitaru.
Ali, ova stvar koja je pred vama neće biti u “električnom fazonu”. Ovo je pravi Delta Blues koji koristi čistu “akustiku”. Dve gitare i jedan glas. Ako biste trebali nekome na nekoj drugoj planeti da objasnite šta je to Blues muzika mogli biste mirne duše da mu pustite ovu stvar i bilo bi mu sve jasno. Jer, ovo je stvar za koju bi se moglo reći da “ujedinjuje sve Blues pritoke”.
Već na samom početku on vam stavlja do znanja odakle je – iz Delte. Tamo daleko gde se polja obrađuju. Daleko od Chicaga u kome sada živi. Ali, iako voli svoj grad, moraće da ga napusti zauvek. Teško mu je u duši ali to ne može da podeli sa svojom bivšom “baby” za koju ne zna ni gde je ni šta je sa njom. Kada bi samo znala u kakvom je teškom stanju – koliko je dugo živeo bez ljubavi. Sedi i razmišlja o svemu, ali najviše o ženi koja više nije s njim. Sve mu se skupilo u duši i najrađe bi zaplakao, ali suze neće da dođu. Pita se gde je sada njegova ljubav...
Eto, prava tema za Blues muziku – ljubavni jadi na koje se “naslonila” i sva druga patnja koja obično dođe onda kada je najmanje potrebna. Ali, reči su, ipak, u drugom planu kod ove stvari. Jer, sve mora da bude u drugom planu kada poslušate ovaj Muddy Blues zvuk. Ovaj ritam koji se sam nameće i potiskuje sve drugo u stranu. Glas je deo tog ritma. Glas koji je tako moćan da može da izbaci iz sebe bilo koje osećanje koje ga trenutno obuzme.
Ali, ovde se glas ne “razbacuje” svojom snagom nego osećajnošću. Muddy je tužan i melanholičan i takav mu je i glas. Ali, kako samo ume taj glas da prelazi sa jednog nivoa na drugi. Kako ume da se igra zvukom. Primetite tu posebnu osećajnost koja je bogata i u tuzi. Koja ima čitav “dugin spektar tuge” da vam prikaže, samo ako ste dovoljno pažljivi da ga primetite.
Osim glasa tu je i fenomenalan zvuk koji prave dve akustične gitare. Osetite “kako se vole” ove gitare. Primetite kako gitara koja solira pokušava preko žica da vam dočara “abecedu osećanja”. Ako se udubite u tu “glasovnu priču” videćete kako nema “viška texta”. Kako je skladna, interesantna, inspirativna. Kako ume da bude kreativna i da se igra na svoj tužni način.
Ako je stvar tužna, ti ne moraš to da budeš. Biće Muddy-ja još na blogu, i to u sasvim drugom izdanju. Ali, sada je došlo vreme da osetiš da i tuga može da inspiriše – da stvara dubinu u čoveku. Zato, prepusti se da te ova stvar ponese i dodirne tvoju dubinu.
Well my home’s in the Delta
Way out on that farmer’s road
Now you know I’m living in Chicago
And people, I sure do hate to go
Now you know I’m leaving here in the morning
Won’t be back no more
Well I know my little baby
This girl don’t know what a shape I’m in
You know I haven’t had no lovin’
Boy you know, in God knows when
Now you know I just been sittin’ here thinkin’
Wondering, wondering, where she’d been
Look out
Well I feel like cryin’
But you know, the tears won’t come down
I feel like cryin’
But you know the tears won’t come down
A, you know I got a funny feelin’
I’m gonna have to leave your town
Hmmmmmmm, hmmmmmmmm
Have mercy
Hmmmmmmm, hmmmmmmmm
Ah you know I just been sitin’ here thinkin’
Wondering, wonderin where she’d been
(Muddy Waters – My Home Is In The Delta)

Na redu je moj omiljeni bluzer – Lightnin’ Hopkins. Čovek sa očaravajućim glasom. Ne samo glasom nego i nekim posebnim Blues šmekom koji vas neće ostaviti ravnodušnim. Za njega kažu da je od svih bluzera napravio najviše pesama 800-1000. Dok peva istovremeno i svira gitaru. Čudesan bluzer kome su Texašani čak podigli spomenik.
Lightnin’ je u ovoj stvari “brezobrazan”, ali, ipak, dobro vaspitan jer upozorava decu da izađu napolje jer reči nisu za njihove uši.
Dobro znate o čemu se radi kada se deca šalju na spavanje pre vremena. Lighnin’ se ne ustručava da ulazi u detalje i ispriča vam šta on traži od njegove “baby”. Ona će morati da računa na “celonoćni program”. Da bude tako savitljiva kao da u njoj nema kosti da je sprečavaju da se dobro “lomi”. U stvari, čim ga vidi treba da se pripremi za “ringišpil”. Nema uostalom šta da se femka jer se već na tom ringišpilu “vozio”. Mnogo je se uželeo pa će biti kraj kad on to kaže. Možda još jedna “vožnja” i posle kraja, da se bolje zapamti.
Po ovome kako peva pre bi se moglo reći da je “Thunder” (grmljavina), a ne “Lightning” (munja). I sigurno nije jadan (poor) kako sam za sebe kaže. To on verovatno kaže zato da “omekša” svoju “baby”. Da se ne ljuti na njega što retko svraća – samo kad se uželi...
Unapred vas “upozoravam” da ne podležete ovim zavodljivim rečima i magičnom glasu koji ih izgovara. Oduprite se tom starom šarmeru i potrudite se da doživite stvar u celosti. Pokušajte da osetite kako samo insturumenti dobro soliraju. Osim akustične gitare tu su još i usna harmonika i klavir. Čitavo “društvo” je na okupu i vrlo je raspoloženo za nadigravanje. Ako obratite pažnju na instrumente videćete kako se svaki pojedinačno trudi da privuče pažnju na sebe, ali su svi tako dobro ukomponovani da njihova individualna virtuoznost ne narušava sklad celine nego je podiže na kvadrat.
S druge strane, glas je dubok, lenj, “šmekerski”. Dovoljno moćan da se upusti u bilo koji pevački izazov. Glas koji očekuje da mu se odmah predaš i da budeš još zadovoljna što te je, uopšte, udostojio svojom pažnjom. Ali, Lightnin’ to radi stvarno maestralno, tako da će vam prijati da se nađete u “sferi njegovog uticaja”.
Sve u svemu, imate “tople” instrumente i “hladan” glas koji su napravili tako dobru toplo-hladnu sexy mešavinu da će vam biti žao što vam Lightnin’ ne ispriča još koju strofu svoje priče. Ali, ne brinite, biće Lightnin’-a još. Samo, potrebno je da već ovde osetite njegove Blues “boje” da biste kasnije uživali u njima još više.
(spoken: We gonna try this one)
Rock me baby, rock me all night long
Rock me baby, rock me all night long
I want you to bend your back darling
Like your back ain't got no bone
See me comin' baby, go get your rockin' chair
See me comin' baby, go get your rockin' chair
Ya know I ain't no stranger
Poor Lightnin' once lived over here
Got to get out of here children
Rock me baby, one time before I go
Rock me baby, one time before I go
I just want you to rock me till I tell you:
“Little girl poor Lightnin’ don’t want no more”
(Lightnin’ Hopkins – Rock Me Baby)

Sada ćete čuti jednu jako dobru obradu jedne jako stare Blues stvari. To je originalno stvar od Roberta Johnson-a snimljena 1936 godine. Sviđa mi se i ta stara verzija i dvoumio sam se šta da stavim na blog – original ili obradu. Na kraju sam se odlučio za original jer mi je bio baš upečatljiv i poseban, ali nisam hteo da preuzmem video sa YouTuba jer je zvuk bio nešto slabijeg kvaliteta. Ja imam bolju verziju te stvari (bez šuma) i stavio sam je na Tube, ali su joj zbog copyright-a ograničili vidljivost. Zbog toga sam odustao od originala i odlučio se, ipak, za obradu te iste stvari koju izvode dvojica bluzera novije generacije.
Obrada je zadržala izvorni text iako je on malo čudan za razumevanje i mogao bi se svakako “doterati”. Jer, u pesmi se govori kako on hoće da se vrati nazad u Kaliforniju, u svoj rodni dom Chicago. To je čudno kada se zna da su California i Illinois (država u kojoj je Chicago glavni grad) na potpuno suprotnim stranama USA (deli ih oko 3000 kilometara). Osim toga se pominje da ide u Californiju, u Des Moines, Iowa'y (i to su opet dve države koje deli slična razdaljina) tako da na kraju ostaje enigma šta mu je, zaista, rodni kraj i gde se, zapravo, vraća – u Des Moines ili u Chicago koji se češće pominje.
Naravno, ove textualne zavrzlame (a ima ih još) su najmanje važne. Stvar je sama po sebi toliko dobra da je postala Blues standard koji imitiraju generacije bluzera.
Dakle, on je spreman i spakovan. Hoće da se vrati kući i zove svoju “baby” da pođe sa njim. Ali, izgleda da mu se draga nećka jer se spetljala s nekim drugim i ne ide joj se baš. Onda će on da udeli “prijateljski savet” tom drugom ljubavniku “da drži svoje majmunče u kavezu” što se tiče te ženske, i da razmisli da li “da se igra” uopšte s njom jer ju je već uhvatio u laži i prevari. Prevariće ga ponovo, nema sumnje.
Ali, izgleda da se i “savetodavac” služi trikovima, jer baš on tu “prevarantkinju” zove da mu se pridruži i poručuje joj da će joj on sigurno jednom zatrebati (zato je bolje za nju da se predomisli i odmah uskoči u njegov voz). A usput sam sebe teši (ili se pita) da li je devojci žao što on odlazi i da li pušta suzu za njim. Zbrkan čovek totalno, ali je vrhunski bluzer, kao i ova dva njegova “unuka” koji sviraju obradu. Videćete da bluziraju ko’ matori.
Čudan su spoj ta dvojica – potpuno suprotni, a opet, dobro im to leži u duetu. Posebno mi je interesantan Corey Harris (ovaj sa čudnom kapom). Taj Corey se baš uneo u svoje bluziranje. Imitira stare majstore kao da je njihova “reinkarnacija”. Osetite kako razvlači reči (na primer, ono “to” kod izraza - “to go”). Baš mi je interesantan taj njegov naglašeno starinski pevački stil. Ali, čovek ima glas koji sve to može jako dobro da izvuče. I onaj drugi deo dueta se baš uklapa. On je potpuno sa druge strane suprotnosti – ima neki savremeni Blues Rock šmek.
Tako da imate pred sobom jednu staro-novu mešavinu koja osim glasova može da se pohvali i odličnom sviračkom veštinom. Tu je i video sa savršenom rezolucijom slike i zvuka koji će vam pomoći da se još lakše ubacite u Blues feeling i da još više uživate u ovoj antologijskoj Blues stvari.
Baby, baby don't you want to go?
Ooh baby, baby don't you want to go?
Back to the land of California, to my sweet home Chicago
Well, now one and one is two, two and two is four
(I'm) heavy loaded baby, (I'm) booked, and gotta go
Cryin' baby, baby don't you want to go?
Back to the land of California, to my sweet home Chicago
Now two and two is four, four and two is six
Keep on monkey'in 'round here friend-boy
Don’t get your business as in a trick
But baby, baby don't you want to go?
Back to the land of California, to my sweet home Chicago
Well, now six and two is eight, eight and two is ten
Friend-boy, she trick you one time, she gonna do it again
Oh baby, baby don't you want to go?
Back to the land of California, to my sweet home Chicago
Well, I'm goin' to California, to Des Moines, Iowa'y
Somebody will tell me that you, need my help someday,
Cryin', hey baby don't you want to go?
Back to the land of California, to my sweet home Chicago
Back to the land of California, to my sweet home Chicago
(Keb' Mo' & Corey Harris – Sweet Home Chicago)

Ponovo je sa nama onaj koji mnogo voli da priča interesantne Blues priče.
Ko drugi nego Lightnin’ Hopkins. Sada je Lightnin’ kockar i priča vam priču koja bi trebala da vam pokaže da se kocka ne isplati – ne samo finansijski nego i ...videćete.
Dakle, Lighnin’ je bio strastveni kockar koji je izgubio sav novac (čak i onaj koji je ostavo u “šteku” za “ne daj bože”). Ostao je bez novca ali i bez svog “dome slatki dome”, jer je njegova draga “digla sidro”.
Znaš, pogodi te sve to, i onda sediš tako jadan, sa glavom koja ti visi kao da joj je neko namaknuo omču oko vrata i vuče je na dole. Pokušavaš nekako da se izvučeš, da nešto malo pozajmiš i okušaš sreću u nekom “lepšem” gradu. Ali, prekasno, izgubio si ovu igru Lightnin’ – ostao si bez prijatelja. Neće više da pune tvoju “rupu bez dna”.
Šta ti je ostalo nego da se kaješ i da pokušaš da spasiš što se spasiti može. Ali, kockaru Lightnin’-u su se sve karte zatvorile. Njegova žena ga je dugo opominjala. Molila ga da dođe sebi i okane se kocke. Upozoravala ga da nije više sam nego da je i ona sada tu – njegova supruga. Da će izgubiti i novac a možda i glavu.
Ali, Lightnin’ ne bi bio to što jeste a da ne veruje da će mu neka neočekivana sreća kao munja (lightnin’) osvetliti život. Žena ga je napustila jer je “grmela” suviše dugo ali “munja” nikako da shvati. Otišla je u uverenju da je “prodao dušu đavolu”. Sada je Lightnin’ ostao sam da muči svoju muku i da nalazi utehu u tome što je još uvek ipak živ.
Simpatično je to što Lightnin’ ubacuje sebe u svoje pesme kada sebe kao kritikuje ili sažaljeva (poor Lightnin’). Ali, to što je on jako dobar Blues zabavljač mu nije obezbedilo da na ovom blogu bude prisutan više nego i jedan drugi bluzer (ima ukupno tri svoje stvari). Ova stvar je ta treća stvar od Lightnin’-a (iako je ovde na drugom mestu po redosledu – posle “Rock Me Baby”).
Baš sam se razmišljao šta da radim u ovom slučaju? Da li da prekršim pravilo “ne više od dve stvari na jednog bluzera” (jer sam već prethodno odredio njegovu stvar broj dva). Ipak, sam se na kraju odlučio da ovu stvar uvrstim na blog, jer mi se baš sviđa. Bilo bi šteta da je preskočim samo zbog tamo neke “administracije”.
Inače, stvar je na ovom mestu jer se lepo nadovezuje na prethodnu stvar od Muddy Watersa. I ona pripada Delta Blues pravcu. I ne samo to. I ona je još jedna fenomenalna stvar koju ako uporedite sa prethodnom videćete da uopšte ne zaostaje.
Imate i ovde specifičan Blues glas. Doduše malo grublji verovatno od duvana i alkohola. Da li je to prednost za glas ili mana ostaje na svakom da prosudi za sebe. Meni se lično ovaj glas veoma dopada i u rangu mi je glasa Muddy Waters-a. Drugačiji jeste, ali je isto tako interesantan i inspirativan na svoj način.
Osim glasa imate i zvuk gitare za koju ne znamo da li je jedna ili dve. To je gitara koja zaista ume mnogo toga da pokaže – čak i plakanje. Jer, u jednom trenutku pesme vam Lightnin’ kaže: “I ništa mi nije na kraju ostalo nego da plačem. I plakao sam ovako”. I onda ćete čuti njegovu gitaru koja imitira njegovo plakanje, jecanje ili nešto slično.
Ono što mi se posebno sviđa kod ove stvari je “zvučna klima”. Nekako se oseća neka jasnoća, neka neuobičajena jednostavnost. Neka posebna “bistrina”. Kao kada imate sunčan dan, ali ne bilo koji nego onaj gde je jako, jako vedro. Gde se vide obrisi nečega daleko na horizontu. Nečega što se, inače, po običnom sunčanom danu uglavnom nikada ne vidi. Tako osećam i ovu stvar. Kao vedar sunčan dan “koji daleko dobacuje”. Koji ostavlja utisak nekog posebnog sklada. Sklada koji donosi i spokojstvo i oduševljenje istovremeno.
Yeah, you know I once was a gambler
But I lost my money roll
Yeah, you know I once was a gambler
Boy, but I lost my money roll
That's the reason I don't have no sweet woman
Now I done lost my happy home
You take it down when you lose that no go money
He
When you lose that old don’t go money
You sit around with your head hung down
You will try to borrow you fifty dollars
To start all over again in another town
Too late you gonna lose
Your friends don't pay you no money
Baby, if you only will forgive me
I won't gamble no more
If you only will forgive me, baby
Lord, have mercy, poor Lightnin' won't gamble no more
She says I can't help you now
Sold out to the devil and that's no way to go
And I couldn't help but cry
I cried like I did
She said I didn't want you to gamble, Lightnin'
You know who I am, I'm your wife
She said I didn't want you to gamble, Lightnin'
You know who I am, I am your wife
She's looking at, brother, just like you lost your money
You had a good chance to lose your life
So go ahead on, Lightnin'
(Lightnin’ Hopkins – Once A Gambler)

I još jednom Lightnin’. Ali, ovaj put se poprilično “razmrdao”. Sviđa mi se to – taj brzi Blues ritam koji traži da na neki način učestvuješ i telom – da klimaš glavom, da se mrdaš ili da igraš. Ima više verzija ove stvari. Jednu od njih izvodi i Muddy Waters, ali ova Lightnin’-ova je meni lično najbolja.
Inače, što se tiče sadržaja, klasična ljubavna priča. On je voli ali je istovremeno i ljut na nju. Moli je da ne ide. Da se ne vraća za New Orleans. Nije mu teško da se “spusti na zemlju”. Da je moli da ako već mora da ide, da ga povede sa sobom.
Ali, neće joj zaboraviti to što je prema njemu bezosećajna. Što ga tretira kao njen privezak – kao kučence kome staviš lanac oko vrata i onda ga vodiš gde i kako hoćeš. Tako se on oseća. Kao neko kome su stavljeni okovi na noge. Kao neko ko ne može više to da podnese i ko će morati da ode. Zato, neka ona ne pominje njegovo ime, ako očekuje da se on odaziva “kučeći”. Ipak, slab je na nju i preklinje je da ne ide. Izjavljuje joj svoju ljubav koja bi trebalo da je zaustavi. Ali, ako ništa ne vredi spreman je, ipak, da pođe sa njom ako ga želi.
Ovde se Lightnin’ pravi malo nevešt s jezikom. Kao, ne zna dobro Engleski. Ali, ako ga ne zna onda bi trebalo da bude “neznalica” u celoj stvari, a ne samo u nekim delovima. Biće, ipak, da Lightnin’ zna veoma dobro jezik, ali se pravi naivan. Verovatno hoće da ostavi jači utisak izvornosti Blues korena gde su robovi pevali na “kvarnom jeziku” – sa pogrešnim izgovorom reči i naravno, sa krnjom gramatikom.
Tako, na samom početku, Lightnin’ ne kaže please (molim) onako kako treba (da se čuje “pliz”) nego je okrnjio tu reč pa se čuje samo “pli”. Ali, kasnije, u sredini texta tu reč sasvim normalno izgovara. Text je, inače, takođe, krcat razno-raznim gramatičkim akrobacijama.
Ipak, i izgovor a i gramatika ovde imaju šarma tako da ne umanjuju zadovoljstvo kod slušanja. Naprotiv, stvar time nekako još više dobija na autentičnosti.
I o glasu i o muziciranju Lightnin’-a već dosta znate iz prethodnih stvari. Inače, jedna je gitara u ovoj stvari, a ne dve. Postoji jedan video (jako loš kvalitet) u kome on uživo izvodi ovu stvar gde se vidi njegovo sviranje. Nije ni čudo da baš ovu njegovu svar imate često navedenu kao lekciju za učenje sviranja gitare. Baš zbog tog brzog Blues ritma koji je postao jedan od Blues standarda koji koriste mnogi bluzeri kao inspiraciju.
Ligthnin’ se ovom stvari odjavljuje sa bloga za sada, iako će ga možda biti još. Šeret će možda uspeti da smisli još neki način “kako da se uvuče bez propusnice”. Možda će mu uspeti, videćemo.
Na baby please don't go
Na baby please don't go
Na baby please don't go back to New Orleans
You know I love you so, baby please don’t go
Don’t go baby! If you go take me with you!
You got me way down here
You got me way down here
Now for I be your dog
I’ll make you walk alone
Don’t baby, please don’t go
Baby please don’t go
No, don’t go sugar! If you just got to go take me with you!
Na don't you call my name
Na don't you call my name
You got me way down here wearin' ball and chain
No, baby please don’t go
Baby please don’t go
I’ll be your man and gone
I’ll be your man and gone
He left the kindy home
Me having shakels on
My baby please don’t go
Baby please don’t go
No, I don’t please she’ goin’
Na baby please don't go
Na baby please don't go
Na baby please don't go back to New Orleans
You know I love you so, baby please don’t go
No, don’t go baby! If you go just take me with you!
(Lightnin' Hopkins – Back To New Orleans)

Ako vas je rastužio rastanak sa Lightnin’-om, evo dostojne zamene – naš već poznati Muddy. Samo sada u potpuno drugačijem izdanju. U toliko drugačijem da ćete ga jedva prepoznati.
Šta je bilo od onog plačljivka koji tuguje za svojom “baby”? Ništa. Ovde ničega od toga nema. Jer, ovo je jedna prava macho stvar. Pravo veličanje muškog dominantnog ega, koji osvaja, uzima, ostavlja. I koji se uz sve to zabavlja. Tako, na primer, ako zakasni na sastanak sa devojkom, kaže joj da je bio zauzet. Možda nije čula da je morao da radi na Mesecu – on ga je napravio, u stvari.
Ali, on ne želi da bude pogrešno shvaćen. Zato mora da ti, sve lepo, objasni tako što će da ti govori slovo po slovo – da se slučajno ne zbuniš i ne razumeš sve pogrešno. Jer, on je M-A-N, muškarac, ali ne i dečak. I to mora da ti lepo kaže, B-O-Y. Ne. On je muškarac u svakom pogledu. On je prirodno obdareni ljubavnik. On je “muška skitnica” s kojim žene vole da malo proskitaju.
Bolje da ga devojka ostavi. Jer, ona treba da zna kakav je on. On je neodoljiv. Neće moći da mu se odupre. Ali, on je i muškarac-dečak ako to treba da bude. Ume da se baš lepo igra i zabavi.
Ovo je koncertna verzija u kojoj Muddy svira i peva sa Johnny Winter-om koji je, takođe, Blues pevač i gitarista. Namerno nisam hteo da stavim video sa koncerta ove stvari, jer je zvuk dosta slabiji od ove verzije koju ćete vi čuti – bez video radnje. Ima doduše Muddy-jevih drugih koncerata koji se bolje čuju ali mi je ovaj sa Johnny Winterom, ipak, nešto posebno. Na ovom videu ćete, ipak, imati ono što je najvažnje – izvanredan zvuk koji će vam vrlo lako dočarati živu svirku sa koncerta.
I ne samo to. Ako niste dobro “razumeli” Muddy-jer glas u prethodnoj stvari koja nije bila tako glasovno zahtevna, ovde ćete ga svakako shvatiti. Jer, neće moći a da vam ne bude jasno o kakvom glasu se ovde radi. Suočićete se sa jednim muškim “teškašem” koji ne pristaje na “ne” što se tiče pevačkih izazova. Ali, osim samog kvaliteta glasa zapljusnuće vas i to koliko mnogo Muddy unosi u glas. Koliko mu “duše” poklanja. Koliko je u stanju da se igra sa tim svojim glasom – da iz njega izvlači “nemoguće”.
Upoznaćete i Muddy-ja šou-mena. Koji ume da “zapali” publiku i pruži joj maximalno zadovoljstvo. Zvuk je toliko dobar da vam neće biti teško da se uživite i odlepršate u koncertnu dvoranu gde Muddy “cvrkuće svoju pesmu mužjaka”. Čućete i jedan drugi glas – od Johnny Winter-a, koji je i sam bluzer. Malo više blues-rocker, ali se i to jako dobro uklopilo u ovu “testosteronom” nabijenu atmosferu.
Imate priliku da prisustvujete jednoj “večitoj” Blues stvari koja je pogotovo u ovoj koncertnoj varijanti sa Johnny Winterom, zaista, fascinantna. Ali, šta ima da vam ja pričam o tome. Doživite je sami i uverićete se u to.
Oooh yeah, oh yeah
Everything, everything, everything gonna be alright, this mornin’
Oh, yeah! Uhhh!
Now, when I was a young boy, at the age of five
My mother say I'd gonna be, the greatest man alive
But now I'm a man, way past twenty-one
You got to believe me woman, I have lots of fun
I'm a man
I spell, M, A, N
That'll rubble that man
No, B, O, child Y
That mean mannish boy
I’m a man (Yeah)
I'm a natural born lover's man
I'm a man (Yeah), I'm a roolin’ stone
I'm a man (Yeah)
I’m a Hoochie Coochie Man
Oh yeah, oh yeah
Settin' on the outside
Just me and my mate
You know I made the moon, honey
Come up two hours late
Was that a man? (Yeah)
I spell, M, A, child, N
That rubble that man
No, B, O, child, Y
That mean mannish boy
I’m a man (Yeah)
I'm a natural born lover's man
I’m a man (Yeah)
I'm a rollin' stone
I’m a man (Yeah)
I'm a Hoochie Coochie Man
John-amo-man-amo-man-Johny
John-amo-man-amo-man-Johny
I’m a man, yeah, I’m a man, Johny
I sure, you know, never miss
Yeah, I wanna make love to a woman
You know she can’t resist...
The man child, mmmm (yeah)
Oh, you know I’m the natural born man
Yeah, rollin’ stone
A man child...
Better leave me honey
You gonna have lots of fun
Settin' on the outside, settin' on the outside
Just read my face, you know I can make a move honey
No, six hours late
I still M, A, child, N
Talk about mannish boy
I’ll be, oh child
I’m now mannish boy
Mmmmmmm, yeah
Mmmmmmm, mmmmmm
Aaaaaaaaah, well, well, well, well, well…oh!
Oh, yeah, Muddy Waters
The best of the best, Muddy Waters...
(Muddy Waters – Mannish Boy – Feat. Johnny Winter)

Ova stvar ima isti standardni ritam kao i prethodna, ali po drugim stvarima je toliko različita da taj isti ritam možete i da ne primetite ako ne obratite pažnju na njega. Jer, osim toga što obe stvari koriste istu standardnu matricu, ništa drugo ih ne spaja. Koriste jedan isti “malter” ali od njega zidaju potpuno različite “kuće”.
Ova stvar se ističe time što dosta toga “štrči”. Što se trudi da bude originalna i drugačija od svega ostalog pravljenog na istu temu. Stvar se, dakle, drži svog standarda, ali u okviru njega “pomera i nebo i zemlju” ne bi li iznedrila nešto novo i kreativno.
Iako je ova stvar napravljena u više verzija i iako ima teško razumljiv, “arhaičan” text, ipak je samo izvođenje baš originalno. I po pevačkom stilu i po nekoj posebnoj energiji koja se oseća kao pokretačka snaga.
Morao sam da se sam pobrinem za text jer ga u ovoj verziji nije bilo na Internetu. Tako da je ovo neki spoj dve verzije jedne iste stvari, gde jedna verzija nosi osnovni text a druga ga menja u nekim detaljima.
Zbog arhaičnosti samog texta (upotrebljava se, na primer, reč “yonder” koja nije česta u govoru) nije baš sve jasno, ali ću pokušati da dam neko svoje tumačenje.
On je njen muž ali i neko kome je potreban štap dok se kreće (da li trenutno ili trajno ne znamo). Ali, njemu je jasno da ga ona ne voli. Seća se njenih lažljivih reči da će ga voleti dok je živa. Iako zna da nema ljubavi u njoj on pristaje da bude sa njom jer je njen muž.
Ali, nesretan je zbog svega toga i zato je ogorčen. Zakera i zanoveta. Smeta mu, na primer, što nikada nije tu kada treba da mu pomogne – da mu doda njegov štap. Ili, ide mu na živce kada ga nekada gnjavi svojim prisustvom. Rekao joj je da to ne radi već barem četiri, šest, sedam, osam, devet, deset stotina puta. Zašto ga jednostavno ne ostavi na miru kada vidi da nije raspoložen. Zašto tera s njim “mak na konac”. Sve što mu treba je da mu doda njegov štap kada mu nije pri ruci.
Za razliku od prethodne stvari u kojoj text ipak ima neku ulogu – makar u opštem smislu, za ovu stvar vam text apsolutno nije potreban. Možete da ga ovlaš znate ali da se u njega unosite nema nikakvog smisla. Jer, zbog toga biste mogli da propustite nešto što je mnogo značajnije od samog texta. Ono što je za ovu stvar već rečeno na samom počtku – to da je originalna na svoj poseban način. Ne samo da je originalna nego je toliko dobra da ako se udubite u taj ritam zaboravićete na sav balans i sklad iz prethodne stvari. Svideće vam se ovo “štrčanje” i te kako. Oduševiće vas.
Šta je to tako posebno u ovoj stvari?
Najviše neka zaista jaka spontanost koju Junior Wells ume tako dobro da prenese. Osetićete kod njega da se tako mnogo uneo u svoje pevanje. Da je kao u nekom transu iz koga uopšte ne izlazi. Kao kada u pozorištu ili na filmu gledate glumca koji maestralno izvodi svoju ulogu. Toliko se uživeo u nju da vam se čini da je potpuno zaboravio ko je i šta je.
Tako je i ovde. Imate nekog ko ne peva pesmu nego doživljava pesmu. Živi kroz nju i onda ne mora uopšte da glumi. On je sam ta pesma – potpuno se pretvorio u nju.
Sve to možete da osetite u njegovom glasu. U načinu kojim peva. Video za ovu stvar nije pravljen tako da vam je ostao samo glas i zvuk instrumenata kao posrednici.
Osetite tu nadahnutost u glasu – tu “nestrpljivost” da vam se taj glas obrati i ispriča vam svoju priču. Osetite kako varira, vibrira, kako kroz sebe propušta pregršt najrazličitijih osećanja.
Junior je, inače, majstor usne harmonike. Primetite sa koliko osećajnosti svira taj instrument. Kako znalački menja ritam. Kako ume da stišava tu usnu harmoniku da je jedva čujete, a da je već sledećeg trenutka “pusti s uzde”. Kako ume da s njom izvodi razno-razne akrobacije. Uz sve to stiže da uzvikuje, da ti dobacuje, da traži tvoju pažnju, da “guta” reči tako da ih jedva razumeš ili da ih “čupa” iz dubine.
I kod ove stvari, naravno, možete da učestvujete, jer je i ona u Blues-Rock fazonu kao i prethodna stvar. Zato, prepusti se ovom “gejziru” spontane energije. Dozvoli mu da te dodirne i onda ti neće trebati da misliš šta da radiš sa rukama, nogama i celim telom. Počećeš da se pokrećeš u ritmu koji je baš tvoj. Osetićeš svoj sopstveni “gejzir” u sebi.
Look over yonders wall hand me down my walkin' cane
Look over yonders wall hand me down my walkin' cane
Lord I know you don’t love me but yonder comes your man
I say you, show me that you love me, you told me a lie
I’ll love you baby till the day I die
Look over yonders wall hand me down my walkin' cane
Lord I know you don’t love me but yonder comes your man
Look at here baby
Look at here...
Look over yonders wall hand me down my walkin' cane
Look over yonders wall and hand me down my walkin' cane
I know you don’t love me baby, but yonder comes your man
I’ll say four, six seven hudred times, eight, nine, ten
You gotta come see me, so you can
Look over yonders wall and hand me down my walkin' cane
Lord I know you don’t love me but yonder comes your man
Let’s do it little bit better
I gonna tell you this time and tell you no more
The next time I’m not happy, let it go
Look over yonders wall and hand me down my walkin' cane
Lord I know you don’t love me but yonder comes your man
Look over yonders wall and hand me down my walkin' cane
Look over yonders wall and hand me down my walkin' cane
Lord I know you don’t love me but yonder comes your man
(Junior Wells – Yonders Wall)

Sledeća stvar u ovoj muzičkoj grupi pripada John Lee Hookeru – još jednom poznatom imenu u Blues svetu. Ovo je još jedna stvar iz rane Rock faze. Dobar uvod za upravo tu muzičku grupu koja je sledeća na redu.
Kako je samo dobra ova stvar. Slična kao onaj instrumental od Freddie Kinga. Samo ovde ima i text i glas i ne samo to. Ima i odličan video. Baš dobro da ovu grupu završimo sa jednom ovakvom stvari koja je, zaista, posebna u svakom pogledu. Jer sa koje god strane joj priđete dočeka vas – “fantastično”. I glas, i text, i zvuk, i atmosfera, i video.
Ali, krenimo redom. Što se tiče glasa, Hookerov glas mi je neka retka mešavina najboljih Blues glasova. Glas koji ima dovoljno “težine” da izađe na kraj sa svim mogućim “tehničkim” zahtevima koji se nađu pred njim. S druge strane, to je glas koji ima u sebi naglašenu osećajnost koju pokazuje u svakom trenutku.
Primetite kako taj glas voli da se igra sa rečima – kako ih često ne izgovara u celosti nego izostavlja zadnji slog. Zaista vredi taj glas čuti izdvojenog od svega ostalog, da bi se osetila njegova prava vrednost. Mislim na to da poslušate ovu istu stvar bez videa – samo sa kvalitetnim audio zvukom. Video jeste star, ali je jako dobro “ispeglan”. Ipak, iako je glas sasvim dobar i u videu, neke nijanse koje je dobro čuti su, naravno, izostavljene.
Zato, ako hoćete da osetite maximalan efekat Hookerovog glasa pošto ste najpre pogledali video, poslušajte samo ovaj kvalitetan audio zvuk iste te stvari. Videćete vredi – itekako. Text pesme je inače usklađen sa tom minut dužom audio verzijom a ne sa videom koji je na blogu.
Verovatno vam je poznato zezanje kada uperite prst u nekoga, ali tako da pokažete istovremeno i palac i kažiprst i da sve izgleda kao da držite pištolj u ruci. Onda kao pucate iz tog pištolja na “metu” na koju ste ga uperili. To radite iz zezanja da pokažete da “ste se nameračili na nekoga”, i da ćete ga “upucati” – možda smuvati ili nešto slično tome.
Šta mislite odakle dolazi ovaj mali ljubavni ritual? Nemam pojma, ali, možda baš iz ove stvari. Ko god da je izbacio taj fazon kroz možda neki film ili spot mora da ga je pokupio od nekog drugog pre njega. Da bi bio originalan morao bi da ga je smislio bar pre šezdeset godina. Jer, ova stvar je baš iz tog perioda i baš o tome govori – o “upucavanju”.
Boom, boom – on će je upucati. Oboriće je s nogu. Odvući će je u svoju kuću. I onda, boom, boom, mmmmmmm. Da ne prevodim, jasno vam je o čemu se radi.
Njemu se sviđa kako ona hoda. Sviđa mu se taj njen hod dok se šeta gore-dole. Voli kad mu se obraća. Kad koristi taj njen “maaaazni” govor. Njemu se baš to sviđa. Baš voli kada ga “nokautira” – kada ga obori s nogu. Kada mu šapuće na uvo. Samo neka nastavi to da radi. Da tako hoda. Da tako govori. Da mu “oduva” tlo pod nogama. Samo neka nastavi to da mu radi.
Zvuk je u energičnom Rock fazonu iz šezdesetih godina. Pun je energije koja se prenosi “brzinom svetlosti”. Kako da odoliš ovako dobrom zvuku – ovakvom “ludilu”? Neverovatno je kako tako stara stvar može tako dobro da zvuči. Zvuk prati reči i sa njima gradi atmosferu koja te zove da se “otkačiš” – da zaboraviš na sve. Primetite kako su samo reči jednostavne. Ali, kako su istovremeno nabijene jakim slikama, simbolima, energijom.
Osećaš li kako i reči i zvuk provociraju da izazovu “atomsku eksploziju” u tebi. Kako te napadaju “iz svih oružja”. Moraćeš pre ili kasnije da “poklekneš” i uroniš u taj svet koji kao crna rupa usisava u sebe sve što mu se nađe na putu. Nemaš potrebe da se opireš. Jer, to je energija koja je i tebi potrebna.
Video je tako star ali tako dobro “osposobljen” da se skoro ne primećuje razlika u odnosu na neki današnji video prosečnog kvaliteta. Naravno, nisu mogli da ga oboje jer u to vreme boje nije bilo. Videćete jednu žurku na kojoj Hooker izvodi svoj “Boom, Boom”. Biće tu i malo neke đuske, iako su ljudi uglavnom uzdržani – valjda su se prepali jer snima televizija koja je u to vreme još uvek bila veliki novitet. Ali, jako mi je interesantno gledati tako star video sa tako dobrom slikom gde spontano uranjate u jedno davno prošlo vreme sa potpuno drugačijim životnim stilom, modom, muzikom. A sve nekako deluje stvarno kao da se sada dešava.
Dakle, sve u svemu jedna fantastična stvar. To je jedna od onih stvari koju što više slušate postajete svesni raznih detalja, sitnica koje su u stanju da vas uvek ponovo oduševe. Zato joj se uvek vraćate i uvek se ponovo oduševljavate onim što čujete. A ona vam je sve bliža i bliža srcu dok mu potpuno ne “priraste”.
Boom boom boom boom
I'm gonna shoot you right down
Right off your feet
Take you home with me
Put you in my house
Boom boom boom boom
Mmmmmm, mmmmmm
I love to see you walk
Up and down the floor
You’re talkin’ to me
That baby talk
I like it like that
Whoa, you talk like that
You knock me dead
Right off my feet
A haw haw haw haw, whoa!
Hey, hey...walk, talk...baby...
Want you walk that walk
And talk that talk
And whisper in my ear
Tell me she love me
I love that talk
That baby talk
You knock me dead
Right off my feet
A haw haw haw haw, yeah, yeah
Na baby, na baby, na baby, na baby
Walk and talk, walk, talk
Walk baby, talk baby
With me, well, well, well, well, ahhh, baby
Hey, hey, yeah, ohhh, ohhh
(John Lee Hooker – Boom Boom)

Sada jedna vrlo interesantna stvar. Blues ili Rock? Svejedno. Kako vam lakše. Nećete pogrešiti jer ovde ima i od jednog i od drugog.
Retki su belci među bluzerima. Ipak, belci iako su rockeri često vole da “osete korene” – da se nadahnjuju crnim ritmovima. Ovde imate jednog belca koji pokušava “nemoguće” – da istovremeno sedi “na dve stolice” – i na onoj koja se zove Blues kao i na onoj na kojoj stoji naziv Rock. Kako god to čudno izgledalo, ipak mu sasvim lepo uspeva da uskladi “crno i belo”.
Ritam kojim stvar počinje pripada jednom od osnovnih Blues ritmova. Toliko je poznat i “izrabljen” da ćete ga odmah prepoznati. Čak iako ga prvi put čujete biće vam u trenutku jasno kako ovaj ritam “slaže” zvuke – na koji način ih sastavlja u zvučni “mozaik”. Svideće vam se taj sklad tonova i vaša čula će najverovatnije to osetiti kao prijatno iznenađenje.
Ono što je jednostavno može da bude dosadno, ali isto tako može da bude veoma interesantno. Jer, jednostavno lako komunicira – lako “se dogovara” sa vašim emotivnim svetom.
Ipak, ova ritmička jednostavnost ima “začina” u sebi, jer je pokreće jedan interesantan beli glas koji je različit od uobičajenih crnih bluzerskih vokala. Nema u njemu ničeg posebnog na prvi pogled, ali kada ga malo duže slušate osetićete da vam prija ta glasovna “nonšalancija”. To jednostavno pevanje bez mnogo uspona i padova.
Ako vas glas ovde privlači više svojom različitošću – kao plavuša u afričkom plemenu – nego nekim posebnim kvalitetom, onda gitara radi upravo suprotnu stvar. Osetićete tu čvrstu gitaru koja zna šta hoće. Koja iako nema neku ulogu u kojoj može da se posebno istakne, ipak, koristi priliku da pokaže da se na nju može računati. Deluje sigurno, jasno i kvalitetno. U toj gitari učestvuje osim Mayall-a i jedan od najboljih gitarista svih vremena Eric Clapton.
Iznanada, kao nožem presečen Blues nestaje i umesto njega na scenu stupa Rock. Transformacija je trenutna i potpuna. Odjednom ste okruženi Rock zvukom u koji se glas sada već mnogo bolje uklapa. Ritam se ubrzao, energija je skočila na viši nivo. Čini se kao da od onog Blues-a sa početka nije ništa ostalo – da je potpuno zaboravljen.
Već kada ste pomislili da zvuku ne pada na pamet da “skine nogu s gasa”, dešava se još jedna transformacija. Ritam se potpuno usporava, energija se “uvlači u sebe” i zvuk se ponovo vraća na ono što je imao na početku – Blues. To “cimanje” gore – dole je baš dobro izvedeno. Uopšte vam ne smeta što ste “mirnu šetnju zamenili za trk” a onda opet naglo prešli u “korak”.
Od sve ljubavi koje je imao osetio je da mu ljubav, ipak, još uvek nedostaje. Svi poljubci koje je dobio mu nisu pomogli da se oseti dovoljno “izljubljen”. Opet mu je bilo malo poljubaca. Ipak, svega toga, uopšte, nije bio svestan dok nije sreo nju. Jer, tek tada je osetio koliko je čežnje bilo u njemu.
Svu ljubav koju ima u sebi je čuvao za nju. Samo nju voli i nada se da i ona voli njega. Tek ona mu je pokazala šta to znači imati ono pravo – ono što baca u senku sve ostalo. Ono što ne može ništa drugo da zadovolji. Ono što uvek nedostaje jer se ne može ničim drugim zameniti.
All the love I miss loving, all the kiss I miss kissing
All the love I miss loving, all the kiss I miss kissing
Before I met you baby, never knew what I was missing
All your love, pretty baby, that I got in store for you
All your love, pretty baby, that I got in store for you
I love you pretty baby, well I say you love me too
All your loving, pretty baby, all your loving, pretty baby
All your loving, pretty baby, all your loving, pretty baby
Since I first met you baby, I never knew what I was missing
Hey, hey baby, hey, hey baby
Yeah, yeah, yeah, yeah, yeah, baby, oh, oh, baby
Since I first met you baby, never knew what I was missing
(John Mayall & The Bluesbreakers – All Your Love)

Nisam mogao. Ne, jednostavno nisam mogao a da ovu stvar ne postavim na blog. Mislio sam: “Blues lista je završena jer baš se tamo naguralo dosta stvari”. Mislio sam: “Nema više novih Blues stvari, bar za neko vreme”. Dakle, opirao sam se, nije da nisam. Ali, ova stvar koju sam upravo čuo mi je tako dobro “legla” da je, jednostavno, srušila ko’ od šale sav moj otpor.
To je možda više Rock nego Blues. Ali, baš ovde u Blues-u mi nekako bolje leži. U grupi sa BluesRock stvarima.

A Rock je, inače, kao što već sigurno znaš, buntovnički pokret mlade generacije koja je tragala za novim, svežim idejama kako da ispolji svoju kreativnost da bi što potpunije osetila život. Ta buntovna energija koja se non-stop suprostavlja autoritetu. Koja ne dozvoljava da je trpate u kategorije i lepite joj etikete.

Ova stvar rečima i slikom baš to pokazuje – tu neku jedinstvenu mladalačku energiju – iako je izvodi ne neki klinac nego baš, naprotiv, Rock veteran. Ali, to nije bilo ko nego istinska Rock legenda. Muzičar koji je svoju karijeru i vrhunac svoje slave sticao tokom šezdesetih godina. Onda kada se Rock porađao – kada je izlazio iz svojih “Blues pelena”. Taj pevač je postao jedan od simbola Rock pokreta – naročito onoga koji se otvoreno suprostavljao ratovima i drugim nepravdama u kapitalističkoj Americi tog vremena. Čovek koji je to bio tada i čovek koji je to još uvek i sada je Bob Dylan.
Evo ga, u poznim danima svoga života, sa jednom stvari koja se vraća korenima – Blues-u. Sa njegovog albuma iz 2009 godine.
To jeste Blues, ali onaj Blues koji je “pucao po šavovima” od želje da postane samo svoj – da dobije individualnost. Da ga nazovu imenom Rock. Osim toga, ovo bi se pre mogla nazvati jedna BluesRock balada nego klasična Rock stvar.
Dylan je, inače, uvek igrao na osećajnost. Ne, dakle, tako što će da te natera da voliš njegov Rock preko sirove snage – tako što ti ga direktno “ukucava” u glavu. Baš naprotiv. Dylan računa na to da te privuče nekim posebno finim vibracijama. Pokušava da te osvoji svojom suptilnošću, mističnošću, nagoveštajem.
Oseti dobro taj zvuk koji iako se drži jako dobro poznatog Blues standarda, dopušta da ga instrumenti tako dobro oboje da u jednom trenutku može da ti se učini kao da Blues podloga uopšte ne postoji.
A tek gitara koja sa svojih nekoliko solo deonica tako osećajno barata zvukom da će te to sigurno oduševiti. Gitara je carica, a ostali instrumenti su dosta “stidljiviji”. Ipak, i oni imaju šarma, pogotovo harmonika.
Što se tiče Dylana, treba reći da je on možda najpoznatiji po svojim textovima. Po tome da ume da pogodi tako dobar feeling kroz reči i zvuk da jednostavno moraš da kažeš: “kapa dole”. Naravno, njemu uopšte nije teško da napravi text koji ne samo da je sam po sebi odličan nego se i tako dobro rimuje da ti onda zvuk još bolje legne. Da ti bude još lakše da se uživiš u čitavu atmosferu pesme. Njegova rima tako lako otvara. Tako ti je jednostavno da je pustiš u sebe.
A, onda, onaj njegov glas. Kao da ne peva nego govori. A ti, shvataš da je to nešto jako dobro. Da je nešto čega ne možeš da se zasitiš. Čega stalno hoćeš još.
Iako je sa godinama taj glas malo više promukao, uopšte mi nije izgubio na onoj njegovoj prepoznatljivoj boji koja ga je oduvek krasila.
Iako, ovde, u ovoj nostalgičnoj stvari, glas nema onu svoju uobičajenu buntovničku crtu. Ne, ovde je to jedan spori latino “cha-cha-cha” ritam, koji se polako odmotava. A glas, glas će ti u zvuk ubaciti i reč – svoju ljubavnu priču.
Ispričaće ti to i kroz video. Tu, doduše, nema video radnje, ali sličice su tako dobre da to “nije normalno”. Ukupan osećaj koji “vuče” ova stvar u dobroj meri duguje baš tom videu i atmosferi koju on kreira.
Jer, video je pun nekih uspomena, nekih tako dobro uhvaćenih momenata u životu teenagera iz vremena šezdesetih, da ti prosto dođe žao što nisi tamo negde među njima. I baš zbog tih slika i te energije ovu stvar više doživljavam kao buntovnički Rock, a manje kao “paćenički” Blues. Predlažem ti da radi efekta obavezno baciš video na pun ekran.
A pričica ide da je on voli. Da je voli ljubavlju prve ljubavi. Onom ljubavlju koja čini da se osećaš “na krovu sveta”. Koja te uverava da ne postoji ništa drugo što ti je potrebno i što želiš da imaš.
Njegov pogled nema na čemu da se zadrži dok prolazi kroz aleju izlupanih automobila. U trenutku mu dolazi “jeza” da ne zna šta bi i kako bi da nema njene ljubavi. Jer izvan te ljubavi ne postoji, zaista, ništa. Ništa osim zvezda i meseca.
On ide zastakljenim ulicama. Iza svakog stakla se krije neka druga životna priča, ali on nema vremena za to. Jer, planine pripadaju prošlosti, a njihova ljubav gleda u daljinu.
Njegov brod je privezan u luci, a njegova jedra raširena. Ali, ona samo treba da stavi svoju ruku na njegovu glavu i to je dovoljno za sve. Jer, izvan toga ne postoji ništa. Ništa što može da se kaže i što može da se učini.
Oh well, I love you pretty baby
You're the only love I've ever known
Just as long as you stay with me
The whole world is my throne
Beyond here lies nothin'
Nothin' we can call our own
Well, I'm movin' after midnight
Down boulevards of broken cars
Don't know what I'd do without it
Without this love that we call ours
Beyond here lies nothin'
Nothin' but the moon and stars
Down every street there's a window
And every window's made of glass
We'll keep on lovin' pretty baby
For as long as love will last
Beyond here lies nothin'
But the mountains of the past
Well, my ship is in the harbor
And the sails are spread
Listen to me, pretty baby
Lay your hand upon my head
Beyond here lies nothin'
Nothin' done and nothin' said
(Bob Dylan – Beyond Here Lies Nothin')
Ako još uvek niste otkrili Blues “žicu” u sebi evo vam odlične prilike za to. Jer, kako se odupreti Blues magiji da vas ne uzme pod svoje dok slušate jednu ovako dobru stvar. Bilo da ste “operisani od sluha”, ili da ste neko ko mnogo više priznaje razum nego osećajnost, ipak, ova stvar jednostavno mora makar malo da vas dodirne, samo ako joj pružite i najmanju priliku za to.
Kao što ćete videti, Blues nije samo tužbalica od koje ti se srce slama, nego ume da bude i vrlo zavodljiv, sexualan, erotičan. Jer, Blues je izvor moderne Rock i elektronske muzike i kao takav može da ti prikaže hiljadu i jedno lice.
Ovo lice u koje ćete sada gledati je spremno za ljubav. Toliko je spremno da da i da primi ljubav da se može reći da je u pravom ljubavnom “teranju”. Prosto ga je obuzela ljubavna čežnja da više ne zna šta da radi s njom. To ćete jasno osetiti u Hookerovom glasu koji tako fantastično ume da se igra osećanjima. Majstor je da ih “postrojava” i ređa na najneobičnije načine.
To njegovo mumlanje i mrmljanje više govori od bilo kojih reči. Reči ne morate čak ni da razumete, ali ćete sasvim sigurno kroz razne zvuke i govor tela jasno osetiti snažnu ljubavnu strast koja se kao lava iz vulkana širi na sve strane.
Vreme je za ljubav i on to neprekidno ponavlja. Ostale reči su tu samo da podrže taj osnovni osećaj. On šalje poruku svojoj “baby” da je spreman. I više je nego spreman. Prosto kipti od želje da vodi ljubav sa svojom dragom. Noć je pravo vreme za to, i on je tu, raspoloživ – spreman da se da. Ali, njegova baby je daleko od njega i on ne može ništa drugo nego da je doziva svojim ljubavnim uzdahom.
Tu je i video radnja u kojoj ćete sve ovo moći da vidite. Hooker je na spotu u duetu sa bluzerkom Bonnie Raitt koja je, takođe, spremna za ljubav. I ne sa bilo kim nego upravo sa Hookerom. To, naravno, nećete videti na spotu, ali je dobro poznato da je ona veliki Hookerov fan. Da su se već dugo vremena pre spota znali i da su između ostalog imali i ljubavnu aferu.
Raitt je izjavila da joj je poznanstvo sa Hookerom promenilo shvatanje o muškarcima u svojim sedamdesetim i osamdesetim godinama i da joj je samo snimanje ovog spota bilo jedno od najerotičnijih iskustava u životu. Za potrebe snimanja su, na primer, zatamnjivana svetla u studiju da bi se dobila potrebna atmosfera.

I'm in the mood, I'm in the mood, I'm in the mood for love
I'm in the mood, in the mood, oh Lord, I’m in the mood for love
(Bonnie Raitt)
Yes, my daddy told me, leave that man alone
But my daddy didn't tell, oh Lord, man was puttin' down
I'm in the mood baby, I'm in the mood for some of your love
I'm in the mood, I'm in the mood for love
If I can’t be with you baby
I don’t want to be with no, no one else
I can give my thrill baby
Let there be with you, you, you, you
Oh, night time is the right time
I love, I love to be with the one, you love, you love
I’m in a mood in a mood baby
Oh Lord I’m in a mood for love
I’m in a mood for you baby, in a mood for you baby
What you gonna do, what you gonna do baby
I love you... I love you Bonnie...
What can I do, what can I do baby
I hear your call, I’m in a mood, I’m comin’...
I’m in a mood baby, I’m in a mood for some of your love
(Bonnie Raitt/John Lee Hooker – I'm in the Mood)

Davno beše ’62, mnogo davno. Pre više od pola veka. Te 1962 godine se desilo nešto što, mislim, da ni posle više od pedeset godina nije stiglo, makar još jedanput, da se desi u svetu Blues&Rock-a. Da zvuk nadvlada reč. Da potpuno izdominira.
Jer, Rock i Blues su oduvek bili vrlo angažovani. U smislu da se trude da menjaju stvari u ovom našem svetu. Da ruše staro i porađaju novo. Da budu sugestivni. Da pokušavaji da ti zvukom a pogotovo rečima prenesu svoju poruku. Reč, dakle, u tom smislu, zauzima izuzetno važno mesto.
Ali, te ’62, se pojavila jedna Rhythm&Blues stvar kojoj reč, uopšte, nije bila potrebna. Samo zvuk i jedino zvuk. Bez reči, bez texta. Čudo!
Jer, nijedan instrumental, ni pre a ni posle toga, nije postao takav “bezglasni” hit. Hit koji je dospeo na mesto broj tri najprestižnije Billboard-ove liste hitova, i na mesto broj jedan Billboard R&B-ja. Neki muzički kritičari su ovoj stvari čak davali epitet “stvar godine ’62”.
A i oko imena stvari se vrtelo mnogo nepoznanica. Te da li se odnosi na marihuanu? Pa, da li je dato u mrzovolji, kao nešto najružnije što postoji, ili od milja, u pokušaju da se napravi nešto što će biti, baš onako, cool?
Šta god da je istina zelenim lukovima (“Green Onions”) to, uopšte, nije smetalo. Kao da su baš tim svojim imenom hteli rečima da gurnu prst u oko uz poruku: “Eto koliko vi reči malo vredite. Možemo da uzmemo bilo koju od vas i da našem zvuku to, uopšte, ne zasmeta”.
Ali, da ne bude zabune. Verovatno ti je do sada poznato da ovaj blog ne “luduje” baš za hitovima. Pre bi se reklo da ih gleda ispod oka i tri puta odmerava pre nego im da zeleno svetlo. A “lukovi” su, stoički, izdržali sve te sumnjičave poglede. Klimalo im se, nije da nije, ali, na kraju su, ipak, ostali u igri.
Jer, glupo bi bilo izbaciti bilo koju stvar samo zbog reputacije hita. Ne. To bi bio vrhunac gluposti. A ovde se trudimo da se time ne bavimo. Iako ne sporim da su hitovi na blogu i dalje u nekom obliku meke diskriminacije, da ne kažem lova na veštice.
Ipak, kada neki zvuk donese onu pravu, kreativnu vibraciju, nema te cenzure ili “bunkera” koji će da ga zaustavi. A “zeleni lukovi” su baš takvi – neodoljivi. Ako ti od tog “luka” krenu suze na oči, to sigurno neće da bude zato što su te oni “oljutili”. Ne, suze od ovih lukova nema šanse da se pojave.
Jer, ovaj zvuk je tako brutalno dobar da u vezi njega ti ne trebaju nikakve reči da o njima razmišljaš. Samo se prepusti da te zvučni talas ponese. Da te uzme pod svoje. A onda, kada se to desi, učiniće ti se da si ovu stvar već negde čula. I to ne samo jednom. Toliko je jednostavna, a opet, toliko univerzalna, da ti odmah padne na pamet da bi od ovoga “brašna” ili “testa” mogla da se naprave mnoga prefinjena Blues&Rock peciva.
I sigurno je da su već napravljena. I u vezi raznih verzija same ove stvari. Kao i što se tiče zvučnih kombinacija organa i gitare koji se ovde tako fenomenalno dopunjuju.
Prosto je neverovatno kako efektno ovi organi pletu priču za koju ti se čini da prostija ne može biti. A, opet, toliko u njoj ima nekog zvučnog Blues&Rock sklada koji je baš onakav kakav ti treba – za kojim prosto žudiš. Koji će možda, i bez reči, da pokrene neki simbolizam u tvojoj glavi.
Pa, onda, kada uleti gitara. Kada zapara prostor svojom žicom. Kada počne da otkida.
A, opet, ništa na silu. Sve u “božjem” skladu. Sve na note.
Ako voliš BluesRock zvuk onda ovo ne može da omane. Dodirnuće te garant.
(Booker T. & The Mg's – Green Onions)

Da, vreme. Kad god pomislimo na vreme, ne možemo a da ne osetimo kako nam se migolji kroz prste. Kao da nas pretrčava. Mi bi da ga uhvatimo, da ga zauzdamo, a ono nam, nekako, uvek izmakne. Taman nam se čini da ćemo da ga iskontrolišemo, a vreme nam se nasmeje u brk i izmakne nam tlo pod nogama. Ta večita trka sa vremenom koja se nikada ne zaustavlja. Čak i kada znamo da smo nešto uspeli da stignemo onako, baš na vreme, vrlo kratka nam je zaslada od te pirove pobede, jer nas već čeka nova satnica. Novo otkucavanje vremenske štoperice. A da ne govorim o onome kada promašimo “vremensku zonu”. Kada, na primer, ulažemo svoje vreme u stvari koje kasnije ne smemo u oči da pogledamo. Od stida, od besa ili od ko zna čega već, svejedno. Bitno je da shvatamo da smo na gluposti potrošili svoje dragoceno vreme. I da tu više nema popravke. Vreme je prošlo a sa njime i naša mogućnost da nekako popravimo stvari. Da povratimo veru u sebe i svoje sposobnosti. Da osetimo da smo kadri da se nosimo s vremenom. Ali, nove gluposti i novo razbacivanje vremena nas demantuje. I što je najgore od svega, nismo uopšte sigurni da nam se tako nešto neće ponovo desiti. Da i neko buduće vreme prokockamo na iste gluposti. A gluposti ima raznih. Od onih šta smo radili da bi zaradili. Do, naravno, onih večitih – s kim smo bili a nismo trebali. Jer, vreme možeš da potrošiš na milion različitih načina. I šta sad? Šta ćeš kad se tako “ispališ”? Ništa. Prvo nećeš ni da znaš, nego ćeš da se koprcaš da sebi to nikako ne priznaš. Nalazićeš sto drugih krivaca, a onog pravog – sebe – ćeš da primetiš tek na kraju, kad postane suviše očigledno. A onda ćeš da potoneš. Da se prepustiš mrzovolji, depresiji, i ko zna čemu još. Ili? Ili, jebe ti se, ideš dalje. Odslušaš jedno dobro “rokanje” da napuniš baterije. I eto, sve je već zaboravljeno. Idemoooo! Eto, takva ti je ova “Time’s All Gone” (nema više vremena) stvarčica. Oštra, bezkompromisna. U fazonu nema povlačenja, nema predaje. Iako znam da grešim i da bacam vreme i levo i desno, ja idem dalje jer sam cool s tim. Nema frke, idemo samo jako, pa kako bude. Teramo do koske, bez osvrtanja. Ostavićemo drugima da brinu i da se tresu. Mi živimo svoj trenutak i nećemo da mu gledamo u zube. Sva ova priča može da bude pozadina za jedan BluesRock zvuk koji isijava energijom za koju ne postoji nemoguće. Blues obično nije takav. Ali, kao što verovatno već znaš, sa “zelenim lukovima” smo ušli u polje “drčnog” Blues-a. Ne onog koji će da cvili ponizno ili da se davi u samosažaljenju, nego onog koji se bori – koji pokazuje zube. Jer, ovo je sada “kameni Blues” – tvrd i otporan na udarce. Onaj koji u sebi ima neiscrpnu mladalačku energiju. Rock je, dakle, ovom Blues-u “otvorio oči”. Tako što mu je pozajmio svoju moćnu zvučnu mašineriju. Jer, kada mnogo uzmeš, onda nešto i moraš da daš. A Rock je uzeo, itekako. Videćeš kasnije. Iz velikih zvučnih celina je “isisao” sve one najznačajnije Rock vibracije. One koje su kao krupne, snažne nabujale reke. A drugima je ostavio svoje male pritoke. Da, ipak, ne ispadne da je bio suviše gramziv. Eto, jedna od tih pritoka je i ova u Blues-u. U obliku mladog i energičnog BluesRock-a. Jer, on je upravo takav kakvog ga imamo ovde u “Time’s All Gone”. Sve pršti od adrenalina. Od naboja. Zvuk ne da hoda, ne da trči, nego je toliko moćan da zemlju ne dodiruje. Osećaš tu neiscrpnu snagu koja uopšte nema nameru da se zaustavi. Kao da je podešena da večno isijava nuklearnu exploziju. Iako nema ovde neke preterane brzine. Ima je, ali ne previše. Jer, snaga ovde dolazi više kroz težinu. Onu težinu koja noge ukiva u zemlju. Koja ako ne može da prođe će pokušati da napravi tunel – da se probije na silu. A opet, ni ta težina nije spora, gruba i zrela. Ne. Ona svoju prodornost crpe iz mladalačke energije. One koja je neobuzdana. Koja je vrištava. Koja prosto ne zna šta će od sebe i svoje snage. Poslušaj ovaj mladi, ustreptali glas i sve će ti biti jasno. Možda očekuješ da ova energija bude samo jedna prosta, nabujala sila koja ne zna šta je to prefinjenost. Ne, ne, ni slučajno. Jer, ovde ćeš upoznati tako dobre, kreativni, vibracije koje će da ti bace pod noge čitavu paletu razno-raznih efekata. Od gitarskih rifova koji su u onom pravom izvornom Rock fazonu. Onom koji će u trenu da te digne na noge. I koji će da učini da se osetiš moćna, grandiozna. Kao neko koji je u stanju da uradi bilo šta. Bez obzira na prepreke. Bez obzira na silu kojoj se suprostavlja. A onda, tu je i glavna instrumentalna zvezda – sax. Da, saxofon će ovde prosto da izludi. I sebe a i tebe. Toliko se uneo u priču da sve pršti od njegove duvke. Stalno menja ritam. Stalno improvizuje. Non-stop je “na okidaču”. I eto. Vreme je prošlo, a ti ćeš da osetiš da ovo vreme nije bačeno. Ma i da jeste, boli te. Ideš dalje. Živiš svoj trenutak. Radiš ono što hoćeš. Ideš tamo gde te put navede. Ma i da grešiš. Ma i da sve pogrešno bude oko tebe. Where you think you’re gonna go When your time’s all gone (2x) Oh, you get it Someone there you know you could be wrong Where you think you’re gonna go When your time’s all gone (2x) Yeah, you say that someone else you know you could be wrong Where you think you go Where you think you’re gonna go, ohhh Yeah, ohoh Where you think you’re gonna yes Someone else you know you could be wrong Where you think you’re gonna go When your time’s all gone (2x) Oh, you get it Someone there you know you could be wrong Where you think you’re gonna go When your time’s all gone (2x) Yeah, you say that someone else you know you could be wrong Oh!!! Where you think you go Where you think you’re gonna go, ohhh Yeah, ohoh Where you think you’re gonna yes Someone else you know you could be wrong
(Nick Waterhouse – Time's All Gone, Pt. 1 & Pt. 2)

Još jedan poklon od “ujka” Rock-a. Pravo iz “garaže”. Poklon je stvarno neočekivan. Jer, po zvuku, ovo već, uopšte, ne liči na Blues – niti u tragovima. Ne možeš čak ni BluesRock da ga nazoveš.
Ne. Ovo je ono što zovu Garage Rock ili Garage Punk. Tvrdi, čvrsti, električni Rock-N-Roll zvuk koji je svoj procvat doživeo sredinom šezdesetih godina. Baš onda kada je ’66 grupa “The Sonics” napravila album “Boom”. I kada je na taj album stavila stvar “Shot Down” (upucan).
Dobro, ali šta je sad ovo? Otkud “garažeri” ovde, u Blues-u? Pa, eto, nemaju gde drugde. Ili, bolje reći, mogli bi, ali kao samostalna grupa. Jer drugačije ne ide. Štrče, prilično, gde god da ih stavim. A opet, za samostalnu grupu bi bilo previše. Jer, trenutno nema tih stvari koje bi takvu grupu napravile. Ima njih, tu su one, kruže, muvaju se okolo. Ali, za sada je to, ipak, nedovoljno da se nametnu. I zato je bilo “ili-ili”. Odustani ili im nađi “slobodan krevet”.
I eto, evo ih ovde u Blues-u, gde im, uopšte, nije tako loše. Jer, tu među bluzerima, ima i par Blues rokera koji su, u stvari, skoro kao i garažeri čisti rokeri. Ubacili su u to svoje rokanje neki manje ili više simboličan Blues nagoveštaj, i tako dobili upad na blog.
Dakle, razlog zbog koga su bluesrock&garagerock-eri baš ovde ubačeni je zato jer se ne očekuje da će imati baš neko impozantno brojno stanje za zasebnu grupu. A Blues, kao jedna velika celina, sigurno je da ima kapacitet da jedan takav dodatak vrlo lako apsorbuje u sebe.
Sve ono što sam rekao u “Time’s All Gone” a što se tiče energije važi i ovde. Možda je čak za nijansu još moćnije. Ili deluje da je tako. Jer, ovde nema sax-a. Ovde zvuk nije tako pun, tako da nekako još više odjekuje. Deluje još sirovije, extremnije. Divlje, neobrađeno, neukrotivo.
Glas je taj koji ovde dominira. Koji je za dva koraka ispred svih. Tu su i gitare. Tu je čak i pijano koji svojim “kliktanjem” doliva ulje na vatru. Pa još i pljeskanje rukama. Ali, sve to usputno dešavanje je vrlo umereno i sa pažnjom da ne zasmeta glasu. Da bi on mogao da blista u punom sjaju.
I glas to radi – zaista, blista. Vidi se da mu nimalo ne smeta uloga vođe. Prosto uživa u toj ulozi. Jer, njegov izraz je jasan, pun samopouzdanja. On iz sebe izvlači sa lakoćom sve ono što treba. Tu je i sirova snaga, a i ona doza ludila koja vezuje pažnju, koja razoružava. To predavanje do poslednjeg atoma snage.
Osećaš da ako ono pravo postoji da je to upravo ovo. Bez lažnog sjaja, bez šminke i pretvaranja. Dobijaš iskrenu, posvećenu emociju koja izlazi iz dubine duše. I kako onda da na nju ne reaguješ? Kako da te ne dodirne?
Ali i ostala ekipa je na nivou. Pogotovo električna gitara. Kada “mu ga ona da” u jednom trenutku, pa to je čista poezija. Tako dobar gitarski rif koji prosto kida prostor na komade. Taj ulaz koji više priliči gitarskom solu nekog teškog, preteškog Rock-a. Ludilo. Totalno.
Ali, nije ni čudo da su i glas a i prateća ekipa u stanju teškog naelektrisanja. Jer, pazi, radi se o reputaciji. Ne možeš a da ne razmišljaš o tome ko si i kako te drugi vide? A ovo je blam. Pravi, onaj najveći. Glavna faca u gradu, a dobija korpu, samo tako. Pa čekaj, na šta to liči? Pa to se, jednostavno, ne radi. Tu nema logike. Takva ispala. Odakle to?
I to sve zbog nje – zbog te devojčice. I šta je to s njom, šta se događa? Trebala bi da odlepi na njegove fazone, a ona non-stop fura tu njenu namrštenu facu. Ubija ga to, prosto ga ubija.
Jel svira gitaru? Jel vozi ljutu, ganc novu mašinu? Trebala bi da ne skida osmeh s lica. Da se zabavlja. A ona ništa. Samo ga blamira. Već su počele da kruže priče gradom. Mora da se krije jer ne može ljudima da pogleda u oči. Ubija ga to, baš ga ubija.
To što mu ona treba. Što mu toliko nedostaje. A on ne traži mnogo – samo jedno. Da mu kaže da joj je potrebna njegova ljubav. I da prestane da gluvari okolo. Jer, to ga ubija. Totalno.
Hey little girl
What's the matter with you
Don't you like
The things I do
You're wearing a frown
I've been shot down
Hey little girl
I play a guitar
I even drive
A brand new car
Big man in town
I've been shot down
I thought you were having fun
Now see what you've done
Can't show my face in town
Cause I've been shot down (2x)
Hey little girl
I need you so
If you want my love
Just let me know
Stop running around
I've been shot down
I've been shot down
(The Sonics – Shot Down)

PLAYLIST BLUES (18 Songs)